Левичарско тржиште

Карла Маркса су често називали „Богом левице”. Иако у Европи нема много људи који данас прижељкују његов „други долазак”, повратак на планету Земљу би за (ко)аутора „Комунистичког манифеста” представљао болно и фрустрирајуће искуство.

Сачекала би га и многобројна изненађења. На пример, у Србији би овај велики непријатељ слободног тржишта вероватно био шокиран чињеницом да једно од најразвијенијих локалних тржишта функционише на нашој необичној левици. Наиме, уместо великих партија и моћних синдиката имамо једну сурову политичку арену на којој се углавном боре људи који се издају за левичаре. Ту је, као и у Марксовим морама, „човек човеку вук”.

Трофеј око кога се води ова тешка борба је велики, али релативно редак. Ради се о положају „легитимног” браниоца или гласноговорника различитих оштећених и маргинализованих група. Сан типичног (не само) српског левичарског предузетника је да монополише право да јавно говори или о некој угроженој мањини или у њено име. Зато се лева страна политике овде углавном свела на скаламерију састављену од стално растућег броја аутистичних политика идентитета.

Следећи Марксову логику могли бисмо да кажемо да на нашој левичарској „берзи” најбоље пролазе велики акционари људске патње и страдања. На овом идеолошком тржишту важи максима „што горе то боље”. Зато свако стварно или замишљено зло не бива представљено само као десничарско, већ је оно, по правилу, нацификовано. Стално се појављују нови амбициозни предузетници који воле да парафразирају антифашистичку поему „Прво су дошли...” и патетично поентирају стиховима: „Затим су дошли по мене, али тада више никога није било да се побуни.”

Штавише, једна од ретких ствари која уједињује овдашње завађене либерале јестемржња према српском национализму који редовно описују као „најгори” или „клерофашистички”. Ту се крије и један од разлога зашто овдашњу „грађанску левицу” српски радници углавном не занимају.

Наиме, пошто су и током деведесетих и данас многе „плаве крагне” често биле на страни националиста, перјанице грађанских снага не крију да верују да се посткомунистичке муке и јад радника не рачунају, да је реч о самоповређивању. Штавише, многи сматрају да је радничка класа не само заслужила транзиционе патње и понижења већ да треба додатно да испашта због саучесништва у рушењу „кока-кола социјализма”.

Српска грађанска левица се практично поделила у две јалове „фракције”. Једна је активистичка и гласна струја коју бисмомогли да назовемо „партија саможивих”. У њој су безбројне невладине организације, удружења и иницијативе у којима се, по правилу, број оснивача и чланова може избројати на прстима једне руке. Оне представљају димну завесу левице и заводљиву илузију да овде постоји организовани отпор неолибералној доминацији и њеним злочињењима.

Друга је ћутљивија, углавном елитистичка и морализаторска струја коју можемо назвати „партија згађених”. У њој доминира (неретко самопроглашена) интелигенција која верује да сви они који нису довољно „либерални” и „културни” не треба да постоје. Штавише, највећи Марксови непријатељи, представници данашње верзије „вампирског” капитализма и његових транснационалних полицајаца, тешко да су могли да замисле боље савезнике од ових аморфних „фракција” самозаљубљених и самодовољних левичара.

Многи од њих као да не желе да победе чак ни у малим идентитетским биткама које воде. Кључне речи њихове борбе су радионице, пројекти и донације. Стиче се утисак да су неки стремили да постану ловорикама (и припадајућим апанажама) овенчани првоборци, а не да остваре велике циљеве о којима говоре. Не желим да сугеришем да треба да се облаче на бувљаку или ходају унаоколо у одрпаној гардероби, али овде има превише Gucci левичарки и татиних и маминих анархиста у Camper ципелама да би неко оно што говоре узео озбиљно.

Наравно, карикирани левичари нису наш специјалитет. Слика Бернара АнријаЛевија, „шампањског социјалисте” који путује приватним авионима и одседа у најскупљим хотелима, представља, за једне, тешко достижан идеал, али, с друге стране, и одличну илустрацију лажне, НАТО левице која је постала део неолибералног џет-сета и лукративне „селебрити културе”.

И писац „Капитала” је постао роба. У популарној хипстерској радњи на Дорћолу тражња за касицама-прасицама у облику Марксове бисте је обично већа од понуде. Самом Марксу би се у Србији вероватно више допали пензионери. Штавише, да не представљају моћну гласачку машину и наша реалност би представљала израз тријумфа логике капитала, девети круг марксистичког пакла.

Социјалистички рај је одавно изгубљен. Тешко би „отац левице” препознао овдашње љутите паралевичаре који, уместо о редистрибуцији, солидарности и братству, воле да говоре о себи и својим правима. Не знам шта су ови активисти згађени Србијом и њеном радничком класом стигли да прочитају, али Маркс није написао „егоистички манифест”.

Факултет за медије и комуникације