Могућа клопка за Ангелу Меркел

Немачки социјалдемократи, најјача опозициона странка на септембарским изборима за Бундестаг, приредили су изненађење потенцијалном партнеру у будућој влади, демохришћанима Ангеле Меркел. Супротно претходним најавама, показали су у другом кругу коалиционих преговора спремност да одустану од захтева да Министарство финансија предводи личност из њихових редова.

Значи ли то да Социјалдемократска партија Немачке (СПД) попушта пред захтевима демохришћана и да њима препушта, после канцеларске, најважнију функцију у влади? Или је, како спекулишу немачки коментатори, реч о тактичком искораку шефа грађанске левице и њеног главног стратега Сигмара Габријела – којим припрема клопку за Меркелову?

„Шојбле о(п)стаје као министар финансија” и „шеф државне благајне добио црвени благослов”, гласили су неки наслови булеварске штампе. У озбиљнијим анализама појавиле су се спекулације да СПД одустаје од најважнијег ресора како би у замену изнудио пристанак демохришћана да се у следећем мандату испуне њихова кључна обећања бирачима – усвајање прописа о минималној надници и унапређење социјалног система.

У кабинету одлазећег министра спољних послова, либерала Гвида Вестервелеа, досадашњег коалиционог партнера Меркелове, „Политици” је предочено: „Социјалисти су на најбољем путу да понове нашу грешку из претходног мандата... Одричући се финансијског ресора, препуштају Меркеловој све европске принадлежности и губе у очима бирача – што би могло негативно да се одрази на следећим изборима.”

Либерали (ФДП) су у анализама пораза на септембарским изборима дошли до закључка да је суноврат њихове популарности – са петнаестак одсто бирачке наклоности на претходним на мање од пет одсто и испод прописаног цензуса за улазак у нови сазив парламента, на последњим изборима – резултат, између осталог, и политичког неискуства њиховог лидера у коалиционим преговорима 2009. године.

„Вестервеле је захтевао функцију министра спољних послова која је по протоколу кључна, после канцеларске. При томе је изгубио из вида да је ресор спољних послова репрезентативна функција – од када ЕУ одређује заједничку спољну политику, а Министарство финансија је истински кључни и ресор моћи”, истичу критичари у редовима либерала.

Габријел, међутим, другачије гледа на ствари. У његовом тактичком плану првенство имају министарства привреде и социјалних питања. По неким мишљењима, он је извукао поуке из коалиционог савеза са демохришћанима у мандату од 2005. до 2009. када је на челу Министарства финансија био Пер Штајнбрик. Његов допринос није подстакао популарност странке, мада није ни битније утицао на пораз социјалдемократа на изборима 2009.

Са друге стране, традиција упућује на закључак да следеће изборе добија странка која је у претходном мандату управљала привредним ресором. Тако је, примера ради, било на изборима 1969. године. Тада је министар привреде био социјалдемократа, а Вили Брант је те године постао канцелар.

Традиција, наравно, није једини повод Габријеловим калкулацијама. Познаваоци политичке ситуације истичу фактор неизвесности при решавању економске кризе која је захватила континенталну заједницу.

Водећи немачки економски коментатор и уредник „Фајненшел тајмса” Волфганг Минхау сматра да Европи, уколико жели да преброди кризу, предстоји пребијање дугова преко немачких леђа и закључује: „У том контексту, Габријелу у потпуности одговара да се терет такве (из Брисела изнуђене) одлуке свали на Меркелову и на њеног министра Волфганга Шојблеа.”

По општем мишљењу немачких коментатора, у случају да Немачка буде приморана да се дубље маши за џеп и измири дуговања посрнулих економија заједнице, доћи ће до превремених парламентарних избора. У таквом сценарију би демохришћански монопол на популарност био срушен, а наследници обезглављене ЦДУ (Меркелова је у два претходна мандата систематски „чистила” странку од потенцијалних ривала – послала је чак дванаест супарника у превремену политичку пензију) супротставили би се новом изборном фавориту – Сигмару Габријелу – који би могао да укаже на успехе у социјалном и привредном ресору.