Хонгконг опстао у Кини

Становници Хонгконга, међу којима само четири одсто њих није кинеског порекла, обично зову себе Хонгконжанима. Њихова деца и унуци, ђаци основних школа, имају друкчији идентитет: зову себе Кинезима.

Ово је једна од упадљивих промена у свакодневном животу грађана Хонгконга откако је пре десет година, 1. јула 1997, та бивша британска колонија враћена под суверенитет Кине.

Хонгконг је своју будућност у Кини нашао у примени теорије Денга Сјаопинга о "једној земљи с два система". Таква теорија, превасходно намењена присаједињењу Тајвана Кини, није постојала у међународној пракси, особито не у односима између једне комунистичке земље и финансијског центра либералног капитализма. Сада, после једне деценије, и у Хонгконгу и Пекингу, али и међу строгим критичарима Кине на Западу, преовлађује политичка оцена да је Денгова теорија о "једној земљи с два система" веома успешно примењена у пракси. "Све наше бриге – да привреда Хонгконга неће напредовати под Кином – биле су неосноване", изјавила је Маргарет Тачер, која је, у својству британског премијера, још 1984. уговорила са Денгом споразум о повраћају бивше колоније матици земљи.

У том документу – "Кинеско-британској декларацији о питању Хонгконга" – истиче се да ће "првобитни капиталистички систем и начин живота Хонгконга остати неизмењени у периоду од педесет година". Члан 5 Основног закона – односно устава – Хонгконга био је још изричитији: "Социјалистички систем и политика неће се примењивати у Специјалној Административној Области Хонгконг и првобитни капиталистички систем и начин живота остаће неизмењени 50 година."

Колико је ова одредба уважавана у политичком, економском и друштвеном животу Хонгконга?

У независној студији "Хонгконг 2007, десет година касније" – коју су израдили британски стручњаци са Џејмсом Фордером на челу, професором економије из Оксфорда – смело се тврди да је "Хонгконг за многе послове сада привлачније место него што је био под британском контролом". Брз привредни развој Кине и флексибилна политика кинеске владе према Хонгконгу "увећали су пословне шансе" бивше колоније у новој средини.

Хонгконг има привилегован третман у интегрисању са кинеском привредом, каже се у студији. Роба произведена у Хонгконгу не подлеже царини. Профит остварен у Кини се не опорезује. Од седам милиона становника, пола милиона њих ради у унутрашњости. Хонгконшки пословни људи често посредују у трговини између Кине и света.

Вредност трговине Хонгконга досегла је пет билиона хонгконшких долара (640 милијарди америчких). Трговина са матицом се удвостручила. Преко 40 одсто страних инвестиција стиже у Кину из Хонгконга или преко Хонгконга. Како су и кинеска спољна политика и спољна трговина у међувремену еволуирале, знатан део свог успона Хонгконг дугује међународном успону и угледу саме Кине.

Западни аналитичари готово да се надмећу у похвалама Хонгконгу и, посредно, Кини због политике према Хонгконгу. Херитиџ фондација тврди да је Хонгконг "остао модел економске слободе", а Фрејзеров институт га назива "азијским градом будућности". "Фајненшал тајмс" сврстава Хонгконг међу елитне светске метрополе као што су Лондон, Њујорк и Париз.

Ако су похвале успешној хонгконшкој привреди биле и очекиване, оцене о политичком животу Хонгконга донекле су изненадиле и саме становнике овог града. "Десет година после повратка под суверенитет Кине, Хонгконг остаје најотворенији и најразвијенији део Кине", изјавио је амерички генерални конзул Џејмс Канингхам агенцији Синхуа. "Хонгконг остаје модел кинеског друштва који примењује владавину права, следи слободне и поштене тржишне принципе, допушта неспутану предузимачку активност и поштује слободу и људска права, укључујући и верску слободу. Његов политички систем се развија, а учешће грађана у јавним пословима је у порасту."

Било је, истина, и великих тешкоћа, особито у првим годинама навикавања на живот унутар Кине. Већ сам улазак у Кину праћен је са много скепсе. Око 300.000 образованих младих људи емигрирало је у САД, Канаду и Аустралију, а Хонгконг је, као и целу источну Азију, 1998. била захватила тешка финансијска криза, после које су дошле епидемије попут САРС-а и птичјег грипа. Тада је Хонгконг, први пут у својој новијој историји, могао да осети шта значи припадност јакој држави: кинеска влада била је врло издашна у пружању помоћи и разних олакшица.

Управо је за тај тешки период везана и једна од најважнијих промена у свакодневном животу грађана Хонгконга: они су престали да се надмено односе према сународницима из матичне земље. "Нико више није могао да буде, као некад, арогантан према онима од којих је просио", пише хонгконшка штампа.

Овде у причу поново улазе они клинци са почетка текста који су поносни што су Кинези. Уз енглески и кантонски, званичне језике Хонгконга, они говоре и путонгхуа (мандарински), званични језик Кине. Њихови очеви су сањали да ће хонгконшки долар постати национална валута Кине. Сада увиђају да је јуан јачи од хонгконшког долара. А са применом принципа "једна земља, два система" економски систем Кине се приближио хонгконшком капитализму. Грађани Хонгконга који, са скромним даровима, одлазе у посету сиромашним рођацима у унутрашњости, мање падају у очи од дивизија туриста из Кине у Хонгконгу. Туристи из Кине спадају међу посетиоце који највише троше.