Узбечка принцеза

По Узбекистану, у чијим затворима робија осам хиљада политичких затвореника, полегла је тишина. Из вароши мелодичних имена, Ташкент, Самарканд, Бухара, запамћених по живости трговине дуж "пута свиле" у давна времена, сада стижу вести да је све замрло. Јавност је у некаквом необичном ишчекивању. Земља са 27 милиона људи, осакаћена немаштином и једном крваво угушеном побуном (у Адиђану, пре две године), блокирана бојкотом споља – није начисто с тим шта ново смера владар, виновник таквог стања, Ислам Каримов.

Председников последњи мандат, продужаван већ шеснаест година, истиче концем 2007, а Каримов се нити оглашава, нити помиње гласање. Да ли ће се поново кандидовати, и још једном изаћи на изборе? Да ли ће, можда, променити устав, и себи продужити већ текући рок? Или ће власт над земљом, која живи од гаса, нафте и памука, "демократски" пренети кћерки Гулнар Каримовој (34) у наслеђе?

У Ташкенту, међу дипломатама малобројног кора, ову разведену лавицу локалног "бизниса" – мајку двојице синова, Ислама и Имана, чији је отац Мансур Максуди остао у Америци, као некада драга, али заборављена успомена Гулнар на њене дане на Харварду – већ и називају "узбечком принцезом".

 "Принцеза" је власница локалне пословне империје "у којој има свега и свачега" – од ресторана и ноћних клубова, туристичких агенција и телекомуникација до цементара. У чланцима западне и руске штампе цитирани су повремено извори, чији наводи упућују на велики власнички утицај Каримове такође и у сектору гаса.

Тврдило се да тај посед, иначе драстично контрастан масовној сиромаштини Узбека, укључује и "милионе долара у накиту, инвестиционе вредносне папире у Дубаију и Женеви, мрежу непокретности" у иностранству итд. Највећи део цитираних појединости пробио је у јавност захваљујући иностраном суду, током бракоразводног поступка и материјалног раскусуравања мадам Каримове с мужем, нерасположеним да ишчезне тек тако, с рукама у празним џеповима.

Контролисана узбечка штампа нуди међутим другачији имовински портрет, осликавајући председникову кћер као успешног предузетника, који вредно ради за добро своје отаџбине. Сама Каримова описивала је да је прикупљање накита "њен хоби", као и популарна музика.

Јесенас је чак снимила прву сопствену видео-нумеру, узевши уметничко име Гу-Гуша. Инострани посматрачи Узбекистана, међу којима и Крег Мореј (бивши британски амбасадор, који је обелоданио да је Каримовљева тајна полиција уморила двојицу затвореника кувањем у казану! ) – процењују да је појава Гу-Гуше прикладан почетак председничке изборне кампање. Другим речима, мисле да ће узбечки тата препустити власт кћерки.

Не би било први пут у совјетским републикама "у транзицији". У Азербејџану Хејдар Алијев је пре смрти устоличио "демократски изабраног" Илхама Алијева. У Казахстану Назарбајев спрема за положај, по свој прилици, једну од својих кћери, мада тек када се сам умори од владања. А у Киргизији, Акајев је изгубио власт, делимично и због гнева "елите" због намере бившег председника да препусти место жени, кћерки или сину.

Споља, Узбекистан се посматра уз ишчекивање неког облика "демократске револуције". Режим је под блокадом САД и Европе, због одбијања Каримова да једна међународна комисија истражи узрок погибије више стотина узбечких цивила у Андиђану, маја 2005. Виновник крвопролића су оружане снаге режима, које су пуцале пошто је опозиција заузела здања локалних владиних установа. Каримов је тврдио да је реч о интервенцији против исламистички екстремно настројених терориста.

Европа се придружила Вашингтону, уводећи забрану продаје Узбекистану војне опреме. Уз ембарго на оружје Брисел је ускратио и визе личностима режима, али Каримова су подржале Русија и Кина. Кров њихове Шангајске организације за сарадњу показао се удобним уточиштем за аутократе централне Азије, узнемирене "револуцијама" финансираним из САД. Окуражен, Каримов је онда командовао "Јенки, кући!" и  затражио да САД промптно напусте (совјетску) базу Харши-Ханабад.