У суочавању с кризом, ЕУ је уз Србију

Амбасадор Италије у Београду Ђузепе Манцо је захвалан саговорник. Можда и зато што је некада био новинар, можда и зато што воли Београд и ужива у вожњи бициклом или када гледа како његов син игра мали фудбал на Ади. Наполитанац је сажет и спремно одговара на сва питања „Политике”.

Kако објашњаватe то што је ова српска влада заслужила толико поверење Запада и пре него што је кренула у акцију?

Не могу да елаборирам подршку Лондона или Париза од дана један, али могу да кажем да Србија има сталну подршку Италије кроз различите владе. Европа жели стабилност. Да, овој влади дато је поверење од првог дана, али све је то проверено.

Зар их нисте проверили раније?

Ми нисмо у бизнису доношења претходних судова на основу ове или оне прошлости. Ми смо у послу комплетирања европског пројекта да Балкан буде унутар ЕУ. Ко год је за то, наш је пријатељ. Мислим да је ова влада посвећена да испоручи резултате.

Значи, веровали сте да ће имати резултате? Да ли то објашњава тај психолошки феномен?

Ви верујете неком јер је тај изабран од народа. Желимо да наставе да дају резултате. Допада ми се питање, али нема психолошки одговор.

Нема сумње да је априлски споразум о нормализацији између Београда и Приштине Србији отворио пут ка преговорима у чланству ЕУ наредног јануара. Први потпредседник српске владе сматра да ће чланство бити остварено 2020. Да ли бисте се кладили на ту годину?

Кладим се да ће се то догодити. Кладим се да ћемо сви на томе да радимо. Као што прошли процеси показују, не можете да предвидите резултат. Видео сам да српска влада може да уради ствари које су остварене у прошлости, можда то могу поново. Иако је само шест година пред нама. Био би то велики успех. Уколико Србија настави да показује овакву посвећеност, успеће.

Несумњиво ће путовање трајати годинама. Један од првих тестова јесу недељни избори на Косову. Како процењујете напоре српске владе?

Важно је да српска влада ради на томе да придобије Србе на Косову да гласају. Не могу ништа да предвиђам, али сам сигуран да сам видео посвећеност српске стране да осигура фер изборе јер је то важно за процес отварање преговора. Веома су активни, веома добри.

На недавном трећем самиту Италија–Србија у Анкони, премијер Енрико Лета рекао је да је улазак Србије у ЕУ „национални приоритет” италијанске спољне политике. Како се тај приоритет користи за спуштање тензије уочи избора?

Охрабрујемо српску владу да покаже флексибилност и спремност на компромисе. Говорим о посетама Вучића, Вулина. Не би било мудро покварити све што је остварено у преговорима због неких техничких или личних питања.

Да ли италијански амбасадор у Приштини има исту поруку тамошњим властима?

Заједно са ЕУ тражимо то од обе стране. Постигли сте тежак политички споразум. Сада бисте ризиковали да га покварите веома малим, споредним питањима. Полазимо од веровања да су Београд и Приштина уверени да је нормализација односа у њиховом обостраном интересу. Да ли мислите да су Дачић, Вучић или Тачи спремни да све покваре?

Амбасадор Ђузепе Манцо у разговору са уредником Спољнополитичке рубрике Бошком Јакшићем (Фото Жељко Јовановић)

Говорите о заједничком интересу, што звучи логично. Али, овде зна да се догоди да неки свој интерес не остварите само зато да друга страна не би остварила неки свој интерес?

Управо зато обе стране у свакој прилици охрабрујемо да не губе перспективу због таквог „балканског приступа”, пре бих рекао „медитеранског приступа”. То је приступ „нека и ја изгубим ако мој непријатељ губи, радије него да ја добијем а да добије и он”. Зато гурамо да не буде таквог приступа.

Да ли ће резултати остварити очекиване стандарде, излазности на пример?

У недавном саопштењу високе представнице ЕУ позива се на „најшире могуће учешће”. Ми смо разумни људи. Знамо да би три, четири, осам процената било лоше, али имамо у виду све тешкоће око регистрације бирача као и „црвене линије” (излазности) ранијих избора.

Али, има разних политичких и друштвених снага, владике Амфилохија, који позивају да се не изађе.

Није питање проглашавање победе. Победа је да видимо да су се одржали веродостојни избори уз најшире могуће учешће косовских Срба. Не занима ме за кога ће они гласати. Знам само да ко год позива да се не гласа ради противно интересима Србије. Ко год то ради, сам себе санкционише. Затвориће врата Европе.

Звучало би логично да је у интересу власти у Приштини да што више Срба гласа како би се сутра укључили у администрацију, која опет помаже консолидацији Косова као признате или непризнате државе. Зашто они блокирају листе?

То је домаћа политичка игра. Понављам, ко год ради против знатне излазности Срба на Косову ради против интереса Европе. То није демократски. Учешће на изборима је основ демократије. То је историјска, психолошка промена менталитета. Зато то ценим код српског руководства. Оно дефинитивно свој кредибилитет улаже у принципе.

Али, ако избори не успеју, могло би да се тумачи да је то неуспех обе стране, што не би одговарало стварности.

Знамо како ствари стоје. Јасно смо ставили до знања обема странама да су једино решење фер избори уз најшире могуће учешће. Неуспех није опција, и то лидери обе стране знају. Имамо уверавања и једних и других да игра међусобног оптуживања није опција.

Док покушава да распетља косовски чвор, српска влада најавила је болне реформе. Да ли видите резултате, да ли вам то делује обећавајуће?

Као и у Европи, нема инстант резултата, нема их ни на краћи рок. Експозе српске владе нам каже да она жели да користи оруђа којима располаже, законе пре свега. Влада је свесна ситуације. Неопходно је независно правосуђе. Подржавамо борбу против корупције. Као бивши новинар мислим да је у свему томе важна информација, јавна дебата.

Пратите српске медије, па сте видели да неки од њих преузимају улогу тужилаштва, судства. Најављују хапшења. Није ли то лоше и по судство и по медије и по институције државе?

Снажан подстицај који је дат борби против корупције омогућио је убрзавање. Сада је на судству да ухвати брзину тог подстицаја. Што се медија тиче, неопходан је закон, добар ефикасан закон. Независни медији су стуб демократског система.

Колико смо далеко од тога?

Бићете све ближе када добијете добар закон који ће медијима гарантовати слободу и независност, финансирање, професионалну сигурност.

Недавне измене у влади довеле су технократе на место министара привреде и финансија…

А култура? Не заборавите, ваши прави дугорочни потенцијали су пољопривреда, људски фактор, истраживања и – култура.

И Италија је усред кризе покушала са технократама у влади. И није успела. Да ли је то зато што је количина политике по глави становника тако велика да не допушта технократама да нешто ураде?

Технократе су код нас спречиле банкрот. Али, земљу морају да воде политичари. Ову српску владу не бих звао технократском.

Покушавамо да себи помогнемо ангажманом странаца, рецимо Франка Фратинија.

Он има две предности. Прво, он је ауторитет у Европи и међународној заједници. Пре него што је прихватио тај лични ангажман консултовао се са Жозеом Мануелом Барозом. Добро је имати неког ко лако позове леди Ештон. Друго, Фратини је дуго и доказано познавалац Србије. Он вас разуме боље од других и може да отвара врата.

Процес економске и финансијске консолидације биће болан. Да ли је у Србији могућ антиестаблишментски покрет какав у Италији преводи Бепе Грило?

Не бих правио политичке паралеле. Сувише су компликоване. Али, говорите о социјалним реакцијама на кризне мере. Ту ЕУ мора да се умеша.

Али Европа нема довољно новца да помогне сама себи?

Имамо много програма који су намењене државама кандидатима како би им се помогло. Србија из Брисела има 200 милиона евра. Мере постоје, оруђе је ту. ММФ и Светска банка ће то имати у виду. Српска влада предузела је мере и зна да је међународна заједница уз њу. Биће реакција, много сценарија, нових партија, јачања старих партија, али не треба бити уплашен.

Постоје две школе мишљења. Прва каже да ће Србија када уради домаћи задатак око Косова бити напуштена од Запада, а друга да би због тога требало да буде политички награђена?

Нисмо више у школи. Нема домаћих задатака. Нема ни напуштања ни награђивања. Нема бича и коцке шећера. Србија то ради јер је природно дошло време историје. Ово руководство је схватило шта се догађа. То је добро. Дошло је право време да се неке ствари догоде.

Да ли код српских политичара видите визију? Плашим се да дуго живимо у временима у којима је прекосутра футуризам.

Тешко питање. Не могу да одговорим чињеницама. Али, зар 2020. није визија?

Мислио сам више на лутање међу приоритетима: авионски делови, малине, чипови, кукуруз, аутомобили, шећер?

Разумем. Причате о Емиратима. Србији је неопходно гориво за раст. Тражити новац по свету такође је део визије. И Италија тражи паре.

Да прецизирам: да ли ЕУ помаже Србији да одреди своје приоритете. Другим речима, да нам каже шта су наше предности. Не покушавајте да гајите маслине, држите се свињогојства.

На трећем самиту Италија–Србија у Анкони управо смо то урадили. Дали смо план. Потписан је. Два параграфа све дефинишу.