У маниру личног обраћања

Одговор директорке Танјуга („Политика”, 2. новембра) на мој текст „Танјуг јавља да имате лоботомију“ написан је тако да не заслужује никакав одговор. Наиме, директорка ни на једном месту не полемише са текстом, већ директно са мном, кршећи тиме сва правила (цивилизоване и акадeмске) полемике. Директорка Танјуга ме у свом одговору пита, рецимо, следеће: „Поштована професорко, реците ко Вас заправо највише иритира у нашем сервису.“ Да одговорим – никога од вас не познајем лично, те ме нико од вас нимало не иритира, будите уверени.

Директорка Ђукић иде и даље у личном обраћању, не либећи се да ми постави дијагнозу и удели у име редакције покоји (крајње нестручан, свакако) медицински савет: „Поштована професорко... потрудите се мало више, синхронизујте се и компензујте, да се послужимо, Вама очито блиским, медицинским вокабуларом.“

Наравно да нико цивилизован неће хтети било шта да одговори на такав текст. И у томе лежи највећа разлика између наша два текста – мој ће се читати и памтити – а личне увреде које мени директорка Танјуга упућује неће запамтити нико. Sapientis sat.