Буна преживелих радника

ФАП у Прибоју, „14. октобар” и уљара у Крушевцу, „Желвоз” из Смедерева, „ШИК Копаоник” из Куршумлије, пропале државне фирме у Зрењанину... Све дужи постаје списак фабрика чији су радници штрајковали. Плате које касне, неоверене здравствене књижице за њих и породице, неповезан радни стаж – најновији су окидачи за талас радничког незадовољства.

Делимични социјални мир до сада је чуван новцем државе који им је како-тако исплаћиван. Сада то као да је нарушено најавом министра привреде да ће новац убудуће бити даван само ради коначног решавања статуса фирми које су у реструктурирању. Али, не и за плате.

Ситуација је поготово алармантна у местима као што су Крушевац или Прибој, где такве фабрике издржавају на хиљаде породица него, на пример, у Београду. То је јасно и из последњих статистичких података по којима се чак 39 одсто БДП-а Србије направи у главном граду. Стога је проблем ИМТ-а у Београду много мање видљив него „14. октобра” у Крушевцу.

Према наводима Саше Радуловића, министра привреде, 153 предузећа у реструктурирању Србију коштају 750 милиона евра годишње. Како у њима ради 51.000 људи то значи да држава по раднику у тим фирмама на годишњем нивоу издваја 14.700 евра.

Да ли је проблем радника запослених у овим предузећима збиља велик по државу? Уколико се узме у обзир да у Србији има 174 општине и града долази се до податка да би отпуштањем ових људи свака локална јединица добила 300 нових незапослених. Мало или много зависи од тога како се гледа и на кога се незапосленост односи.

Овој влади је запало да оконча вишедеценијски колапс индустрије у Србији и самим тим је неизбежно отворена „Пандорина кутија” радничког незадовољства, а талас социјалног бунта неизбежан је пратилац реформе привредног система и по томе нисмо изузетак. Слике протеста рудара у Шкотској обишле су свет када је осамдесетих година прошлог века Маргарет Тачер, британска премијерка, решила да их затвори. Разлози су били донекле слични нашим, односно неефикасна државна индустрија која је много коштала посрнулу економију. Хоће ли Србија заиста решити проблем државних губиташа и може ли да се избори са социјалним бунтом?

Мишљења привредника, синдикалаца и економиста о томе потпуно се разликују. Тако Милан Кнежевић, председник Асоцијације малих и средњих предузећа и власник „Модуса”, нимало благонаклоно не гледа на талас радничког незадовољства.

– Ја запошљавам 130 радника, а сва предузећа која су чланови Асоцијације укупно око 260.000. Хајде ми да изађемо на улицу и да блокирамо путеве. Јер, од почетка године у Србији је затворено око 17.000 предузетничких радњи. И ту је радило око 50.000 људи који су остали без посла. Али, они су у приватном сектору, о њима држава не брине и ником ништа – огорчен је Кнежевић.

Он сматра да ће градови у којима фирме у реструктурирању запошљавају велики број људи бити „жаришта социјалних протеста”.

– Држава више нема пара за њих и мислим да је најјефтиније да се направи социјални програм, да се дају отпремнине и да се већина тих фирми затвори. Јер, руководства у већини државних губиташа уопште и не трагају за решењима, већ чекају помоћ државе – категоричан је Кнежевић.

Синдикалци, наравно, другачије гледају на ову проблематику. Љубисав Орбовић, председник Савеза самосталних синдиката Србије, каже да се мора обезбедити да радници наставе да примају плате док се не нађе коначно решење – покретање фирме уз помоћ инвеститора или расписивања социјалног програма.

– Овде је реч о људима и њиховим породицама. Министарство привреде би све зауставило док не добију „личне карте” и док не нађу решење. То је немогуће, живот мора да тече и до тада. Не почиње све од министра Радуловића – наводи Орбовић.

Да је кључно спасити што је више могуће радних места, сматра економиста Горан Николић са Института за европске студије. Како каже, шансу види „у ентузијазму људи у новом Министарству привреде”.

– Међутим, не видим код њих жељу да држава да новац и да спасе фирме које имају перспективу на тржишту, попут „Галенике”. Осим тога, држава би морала стратешким партнерима да понуди бројне олакшице како би они ушли у посао са неком од посрнулих државних фирми – наводи Николић.

Када је реч о радничком бунту, он каже да постоји једно решење које би донекле могло да ублажи талас незадовољства.

– Нови Закон о раду ће прописати исплату отпремнина само за године проведене код последњег послодавца. То је поштено, али ја бих волео када би то могло да се не примењује за убудуће, а не за људе који су сада запослени. Јер, плашим се да се нови закон и та одредба не претворе у масовно отпуштање свих старијих преко 50 година – закључује Николић.

Стефан Деспотовић

------------------------------------------------------------------

Највеће учешће Београдског региона у укупном БДП-у

Према прелиминарним резултатима обрачуна регионалног бруто домаћег производа (БДП) за трећи квартал, Београдски регион са 1.341 милијардом динара учествује у укупној вредности националног БДП-а са 39,6 одсто, саопштио је данас Републички завод за статистику.

На другом месту је регион Војводине, која са 927 милијарди динара и учешћем од 27,4 одсто, затим следе Шумадија и западна Србија са 642 милијарде динара и учешћем од 19 одсто и регион јужне и источне Србије са 474 милијарде и учешћем од 14 одсто.

Регионални БДП по становнику у Београдском региону је 806.000 динара, уз пораст од 71,4 одсто, у односу на исти период прошле године, у Војводини 483.000, уз раст од 2,6, у Шумадији и западној Србији 318.000 динара и пад од 32 одсто и у јужној и источној Србији 298.000 динара и пад од 37 одсто.

Танјуг