Граничарски камен

Савремена прича о супругама владара је прилагођена прича о судбини вештица.

Јавно уздизане у небеса па затим гурнуте у блато, дубоко омражене у тајности и окружене онима који са трпезе моћи убирају, попут Пепељугиног врапца, само мрвице, све због тога што јесу граничарски камен преко којег се никако не сме. Заштитнице владаревог тела представљају бедем који одолева родољупцима и осталим полтронима жељним близине и укуса власти.

Њихов неопростив грех је што су делиле постељу са властодршцем. Оне су озбиљна и можда последња препрека свим доушницима, који су тако близу а тако далеко, и који дубоко верују да се власт преноси осмозом. Оне су ископана рупа у коју се похрањује тајна о цару Тројану и његовим козјим ушима. Да данас постоје ломаче, оне би на њима гореле. Инквизиторски приручник „Маљ за вештице“, из тринаестог века, који је проблем вештичарења учинио транспарентним те је диљем драге нам Европе поморено око милион жена, могао би лаке руке да опет буде реактивиран.

Грех Јованке Броз, препуштене мемли оронуле виле, пацовима, гладовању, хладноћи и претњама, чак постхумној крађи ордења, сламане по неком перфидном рецепту који испитује границе достојанства и изреке да је човек у стању да истрпи највеће гадости од свог ближњег и да, упркос свему, подигнуте главе, настави да живи, није у томе шта је она о некима знала већ шта је она била. Над другарицом Јованком, лепом личком партизанком и 32 године млађом изабраницом Титовом, уплашени југословенски патријархат упорно се трудио да успостави контролу. Вешцима, који се оглашавају у кризним временима, ништа није лакше до да примете како женама ипак боље стоје вештице, које увек нешто муте и кувају.

Код владарских породица постоји онај јавни део, по осмесима и елеганцији сличан другим животима славних, и онај, скривен од погледа јавности, који остали доживљавају као нејасну флеку. Оно што се не види и што се наслућује као разливена мрља много више узнемирава него оно са чим се можемо храбро суочити, нарочито кад ограничења нису последица лошег вида већ кукавичлука.

Недавно је на телевизији била приказана емисија о Јованки Броз у којој су говорили људи некад запослени око председника и његове супруге. Осим њене кројачице, која је похвалила лепу Јованкину бисту, и фризерке, која је, упркос предлозима других фризура, нагласила њену доследност пунђи, сви остали, мушкарци, запамтили су њену ситничавост око сервирања, строгост и одсуство сваког разумевања за мале радости у којима ужива послуга. Нико се није макар потрудио да каже о њој нешто лепо. Сви су је осликали као деспотицу чију су реч, упркос својим сигурно у то време солидним платама, морали да слушају.

Иако добро знамо да су медији чудо и да њихова снага, између осталог, почива и у селективном представљању грађе којом треба да се делује на гледаоца, не могу да се отмем утиску да је емисија у ствари приказала вечити однос слугу према господару. Завист и жеља да се има све надохват руке, страх и презир према том страху, идеја упоређивања вола с богом Јупитером, ситносопственичка психологија роба који шићари на мало, неразумевање хијерархије у којој запослени слуша свог газду, присуство ситне пакости оног ко мисли да се само случајно није нашао на месту привилегованог и да се промена места може лако догодити сваког тренутка. Гурали су се да дотакну изабране, мало били срећни кад им је то успело, а онда се нашли у неком другом свету, напуштени и обезличени.

Текстови о Јованки Броз покушавају да објасне и оцене прошлост која је донедавно била наша садашњост. Најчешће примењена операција према прошлости и историји јесте поступак редукције. Избацити све полутонове, нијансе, богатство боја које чине догађај или неку личност. Остаје само сурови контрапункт беле и црне. И у реконструкцији историје влада ратничка атмосфера, са звекетом оружја и бојним покличем. Људи су хероји или издајници. Слика остаје заувек осиромашена за гомилу знакова које ће на своја плећа, једног дана кад се прошлост добро одмакне, преузети књижевност.