А шта ћемо сад?

У последње време у Србији влада клима напетости, насиља, баналног страначког препуцавања, као и оптуживања у јавном простору увек оног другог – прве, друге, треће Србије – за бројне проблеме у друштву. Психолози и социолози дефилују по медијима покушавајући да нађу узрок овакве климе у карактеру личности савременог грађанина Србије, а пратећи медије ових дана помислили бисмо да су за све недаће у држави криве искључиво навијачке групе или субвенције јавним предузећима. Ипак, уколико за моменат погледамо Србију из птичије перспективе, приметићемо да постоји дубљи узрок ових појава, а да су случајеви насиља више манифестни облик него узрок оне истинске кризе. Корен проблема, то јест националне кризе, треба тражити у чињеници да се Србија налази у извесном геополитичком ћорсокаку и економском зачараном кругу, што представља прави извор тензија.

Наиме, у првој деценији овог века владало је наивно уверења да Србији не треба аутентична развојна политика, већ да ће процес европских интеграција одиграти улогу аутоматског пилота, који ће нас сам по себи довести до благостања. Међутим, превидели смо основну чињеницу да су у прошлости иза сваког проширења Европске уније стајали снажни геополитички разлозикоји су у случају западног Балкана изостали. Политичка одлука да Румунија и Бугарска приступе НАТО-у донета је на самиту у Прагу 2002. (што се на крају и десило две године касније), а на самиту у Солуну 2003. одређен је датум за њихово приступање Европској унији – 1. јануар 2007. Тим одлукама државе западног Балкана су дефинитивно изгубиле доста маневарског простора и геополитичког значаја, јер су се нашле потпуно окружене чланицама ЕУ и НАТО-а, а уситњене и осиромашене ионако нису имале капацитет за значајнију самосталну акцију.

Под овим околностима, процес европске интеграције постао је средство утицаја на спољну и унутрашњу политику ових државица, без озбиљне намере да се оне политички и у пуном капацитету интегришу у европску конструкцију. Понашање великих европских држава било је у суштини сурово рационално: имале су у таквој ситуацији луксуз да утичу на рекомпозицију западног Балкана и на редефинисање односа снага на њему, без посебног напора и избегавајући инвестирање озбиљнијих ресурса у његово формално примање у чланство. Имајући у виду овакав развој догађаја, најлогичнији потез за Србију биоје љубоморно чување примарних националних интереса и фокусирање на економију, и сходно томе вођење динамичне и вишестране спољне политике којом би се валозировао идеалан географски положај. Наш географски положај који подразумева дунавски коридор, релативну близинучак три топла мора и централност Београда на мапи континента, представља изузетну платформу за озбиљну међународну трговину и транзит робе из Азије у централну Европу. Међутим, уместо да се ове могућности за развој земље до максимума искористе, локални политичари (част изузецима) трошили су енергију на пароле о светлој будућности која може да се увезе са стране, као и за међусобно оптуживање за спор процес европских интеграција. Притом нису видели,очигледно, да је прави узрок овог кашњења много дубљи од онога што је кориштенокао изговор, попут сарадње са Хашким трибуналом и преговора о статусу КиМ.

Чак и данас, уместо да се усредсредимо на оживљавање привреде и претварање Београда у трговинску и финансијску престоницу овога дела Европе, ми се међусобно окривљујемо за ствари које су изван нашег домашаја и тражимо узроке суштинских проблема у маргиналним стварима. Тако пропуштамо да научимо лекцију из немачког искуства које речито говори о томе како се један народ у неповољним геополитичким околностима фокусира на развијање сопствених капацитета, да би када се спољнополитичке прилике промене наплатио сав труд и остварио своје националне циљеве. А Србија поседује развојну шансу коју би многи народи до сада вишеструко искористили и чија би реализација неутралисала колективни осећај беспомоћности.

Навешћу само један пример. Уколико би се у београдској луци оживели капацитети за претовар робе са морског на речни вид превоза, сва роба која се јефтино производи у Азији,а намењена је Европи, могла би се транспортовати управо преко Београда и Дунава до својиходредишта. Тиме би субвенционисање железнице постало економски вишеструко исплативо, јер би се роба из морских лука,као што су Бар, Ријека и Солун, пругама најјефтиније допремала до Београда. Улагањем у лучку и железничку инфраструктуру, значајно би се умањили трошкови извоза пољопривредних производа и минерала, али и увоза нафте. Уместо оваквих капиталних инвестиција, Београд се прославио по томе штоје земљиште своје луке искористио за станоградњу. Уместо да се покрене бизнис и олакша проток крупног међународног капитала, у нашој престоници шпекуланти остварују профит брзом изградњом станова лошег квалитета, као и отварањем ноћних клубова у циљу прања новца.

Моменат у коме ће сазрети свест да нека идеја и план развоја морају да постоје, да се не живи од парола и флоскула, као и да нас нико са стране неће развијати уместо нас, означиће повратак озбиљне државе и оствареног друштва.