Стечај куца на многа врата

Банкрот није крај света. И после банкрота има живота. Тако кажу у неким земљама, по правилу богатијим и развијенијим, где овај вид "пропадања" није ништа необично. И Хенри Форд, творац америчке аутомобилске индустрије, банкротирао је два пута пре него што је у трећој радионици успео да направи свој први аутомобил. Остало је историја. У новијој и нама блиској, ко још памти да је деценију уназад холандском произвођачу авиона "Фокер", због смањења трошкова производње, крила поткресао сам власник "Дајмлер Бенц", препустивши да се њиме позабави њихова варијанта нашег трговинског суда у Антверпену, а да је у Италији не тако давно пропао млекарски гигант "Пармалат".

Да стечај, заправо, није пропаст предузећа, већ да ће оно наставити да живи у некој другој форми, последњих дана, после устоличења нове владе, чешће говоре нови стари министри.

Тако је Млађан Динкић, сада задужен за економију и регионални развој, најавио да ће његово министарство "много пажње посветити афирмисању овог начина реструктурисања предузећа зато што је он много ефикаснији него што је сама приватизација.

Важно је да стечај буде успешно и ефикасно изведен, да се не развлачи годинама, да се уради за неколико месеци и да то предузеће заврши у рукама инвеститора који ће наставити производњу растерећену дугова из прошлости".

Спровођење стечајног поступка које се окончава банкротством предузећа у нашим условима важи за врло непопуларан посао јер предузеће као такво остаје без имовине, а радници без посла.

Могућности таквих фирми нису велике, јер су посреди оне које годинама не послују, које су остале без квалификоване радне снаге, "закуцане" с опремом коју нико више у свету не користи, и које су изгубиле тржишта.

Избор је или да таворе све док сви ресурси не пропадну, или стечај као зрелије решење које омогућава да се покрену умртвљени ресурси предузећа.

И купци који се одлуче на куповину имовине фирми у стечају у одређеној су предности, јер не преузимају никакве обавезе ни према држави ни према другим повериоцима, што значи да новац могу уложити у инвестиције.

Процењује се да је у Србији последњих година у стечају било 1.200-1.300 што приватних што друштвених предузећа.

Стечај ових других је, свакако, деликатнији и отуда је под посебном лупом јавности, између осталог и због потребе да се у Србији оконча постојање друштвене својине. Као што је познато, ти рокови су пробијени, а завршетак је најављен за крај наредне године.

Упркос таквим најавама још нема некаквог таласа стечајева, како се то често у јавности помиње, потврдили су у Центру за стечај Агенције за приватизацију у чијој је надлежности стечај предузећа с друштвеним и државним капиталом.

– Тачно је да се у последње време повећало интересовање поверилаца да наплате своја потраживања и да су иницијативе за покретање стечајног поступка чешће, али још се не ради о неком огромном броју – каже Дејан Јокић, директор Центра за стечај. – Такође, ми не можемо да предвидимо будућу динамику стечајних поступака предузећа с друштвеним капиталом, јер не знамо колико има неликвидних предузећа, што је разлог за стечај. Многа од њих годинама не раде, али као да нико нема стечајну иницијативу. Такав је случај фабрике обуће у Панчеву која не ради већ три године, имају простор на добрим локацијама што значи да ће сигурно имати купца, а тек сада је покренут стечајни поступак.

Од фебруара 2005. године, када је донет нови Закон о стечајном поступку, Центар за стечај је именован за стечајног управника у 412 предузећа, а тренутно је активно 297 таквих поступака.

Стечај је закључен у 50 случајева, од тога су само два завршена реорганизацијом, а остатак банкротством, што значи продајом имовине по најбољој могућој цени.

Незадовољни радници предузећа којима је стечај судбина врло често у јавности, и од Агенције за приватизацију, траже реорганизацију у стечајном поступку као облик оздрављења предузећа.

Међутим, у тим захтевима као да се губи из вида да је реорганизација и даље стечајни поступак коме се прибегава само уколико има реалне економске основе за то и уколико повериоци процене да овај облик окончања стечаја више одражава њихове интересе. Врло често се на тај начин губи време, предузеће не "оздрави", па му следи банкрот.

Једна од овдашњих заблуда је да фирме не би требало да иду у стечај уколико им је вредност имовине већа од висине укупних дуговања. Ово се врло често наводи у случају стечаја Робних кућа "Београд".

У Центру за стечај кажу да се ради о предузећима која су, упркос тој имовини, неликвидна, а да је способност измиривања обавеза главно мерило за покретање стечајног поступка. При том власник предузећа из неког разлога није желео или није могао да прода ту имовину.

У до сада окончаним стечајевима повериоци су намирили готово 49 одсто својих потраживања и укупан износ уновчења био је нешто преко осам милиона динара.

Само у 15 случајева повериоци су намирили сва своја потраживања, а у тек незнатном броју претекло је новца који је уплаћен у буџет државе као оснивача предузећа. У 119 случајева имовина предузећа је уновчена у целости, а делимично у 111 случајева.

Откако су стечајеви друштвених предузећа у надлежности Центра за стечај скраћен је рок за њихово спровођење с ранијих седам година у просеку на мање од једне године. То је приличан помак у овдашњој стечајној пракси где је он, у облику радног стечаја, трајао годинама, исцрпљујући и фирму и запослене, нажалост без икаквог напретка.

--------------------------------------------------------------------------

Нека се припреми "Југоекспорт"

У Центру за стечај наводе и позитивне примере "трансформације" предузећа. Тако је аустријска фирма "Раух" позната по воћним соковима прошлог лета купила из стечаја "Воћар" из Коцељеве, а новог власника компанију "Ју бизнис" из  Новог Сада нашла је и фабрика памучних предива "Топличанка" из Прокупља.

Од великих система, уз стечај у Робним кућама "Београд", приводе се крају поступци у "Југоекспорту" и "Инексу".