Ксеркс казнио море, а ми стадионе

Када је вода однела понтонски мост који су његови војници направили преко Дарданела персијски цар Ксеркс је, како нам је предање пренело, наредио да се казни – море. Бичевањем!

Кад хулигани покваре утакмицу ми кажњавамо – стадионе! Ксеркс је задовољио свој бес, а ми треба да задовољимо правду. Пошто се нереди какви су били у суботу, на такозваном „вечитом дербију” већ дуго понављају очигледно је да смо или на погрешном путу или застанемо на пола пута, најчешће већ на само његовом почетку.

Већ неколико дана се згражавамо и ишчуђавамо како се највећа светковина српског фудбала претворила у шенлучење пиромана. То није проблем од суботе.

Још пре десет година је ступио на снагу Закон о спречавању насиља и недоличног понашања на спортским приредбама. Усвојен је, јер је дара превршила меру. Није више могло да се гледа кроз прсте дивљање на трибинама.

Од тада је прошла цела деценија. Разлога да славимо јубилеј закона, који је у међувремену допуњаван – нема. Показало се, закључно с последњом фудбалском утакмицом Црвена звезда – Партизан да већу снагу имају хулигани, него закон.

Као и увек после оваквих немилих догађаја неко мора да реагује. Као и увек цех плаћају они који или нису криви или су најмање криви. На пример, стадиони. До даљег не може да се игра фудбал у Љутице Богдана и Хумској.

– Стадион Црвене звезде је један од најбезбеднијих на свету. Све четири трибине, сем истуреног дела на западној страни, укопане су у земљу, што је изузетно повољна околност и у случају најтежих природних непогода. Као што је познато кад је земљотрес највећа опасност су спратови, – истиче дугогодишњи директор Звездиног стадиона Милорад Ћоровић. – Он је изванредно пројектован и за евакуацију. Поред тога, с обзиром на место на коме се налази, има три-четири пута већи притисак воде, него што то има већина града, па из црева за гашење пожара може да се добаци и до најудаљенијих делова трибина.

Дуел на трибини: жандарм и навијач, обојица у својој пуној борбеној опреми (Фото И. Милутиновић)

„Вечити дерби” је био прекинут десетак минута због ватре на јужној трибини, где су искључиво навијачи Партизана. На питање откуд њима у туђој кући могућности за тако нешто Ћоровић овако објашњава:

– Двадесет и четири часа пре утакмице ми смо с представницима полиције прегледали стадион и од тада до отварања капија на дан утакмице нико није могао да уђе. На јужној трибини нема много места да се нешто сакрије, а и она су нам позната. Тако да је сав онај материјал унесен кроз улазе када је пуштена публика. Папирне заставице није забрањено да се уносе, а оне су касније искоришћене да се од њих направи ломача. Уношење бакљи је забрањено, али не постоји детектор који може да их открије.

Редари прегледају, али преглед и претрес нису исто. Ако им се учини нешто сумњиво они могу да затраже од полиције да обави претрес, међутим, ни она то не може тек тако да уради. За претрес је потребан судски налог. Јасно је какве последице могу да проистекну из тога. Хулигани то знају, а открили су и колика је моћ бакљи. Уосталом, оне су примењиване и у нередима у граду за разбијање полицијских кордона. Ове бакље су направљене да би човек у мору или у планини дао видљив знак да је у опасности.

На жалост, хулигани су им нашли другачију намену. Мислим да би једино истрениран лабрадор могао да открије бакљу, као што постоје полицијски пси за откривање дроге и слично. А што се тиче редара Црвена звезда, као и остали, клубови унајмљује агенције. Ми платимо, а како они обављају свој посао то је друго питање. Уосталом, колико редари добијају и не може да им се замери што се не удубљују у свој посао.

Из угла непосредних организатора спортских приредби проблем би био много мањи када пиротехничких средстава не би било у слободној продаји. Али, довољно је да се сетимо како се код нас прославља Нова година, па да схватимо колико су та опасна средства доступна.

Суштински, то је споредно питање. Оно право стално остаје у позадини. Бавимо се тиме шта је урадио клуб, шта полиција, шта ватрогасци, шта савез и његови органи, ко је подбацио у том ланцу, а не стижемо или заборављамо да се позабавимо тиме зашто се навијачи тако понашају.

То је питање на које клуб, полиција, ватрогасци и савез не могу да одговоре. То је поље за социологе, психологе, правнике... А кад они открију узроке тог поражавајућег искорака из цивилизованог понашања, онда може да се приступи и тражењу лека.