Танјуг, то сам ја

Текст професорке Данице Поповић „Танјуг јавља да имате лоботомију” отвара суштинска питања о статусу националне агенције и природи новинарства у Србији.

Директорка Танјуга Бранка Ђукић у одговору је покушала да критику рада куће коју води сведе на раван личног напада, показујући неразумевање дијалога у коме се уместо вређања користе аргументи.

Њен главни аргумент за пословни успех агенције јесте продукција, коју илуструје подацима са „Гугла”, а не из сопствене куће, из чега би могло да се закључи да „Гугл” сматра већим ауторитетом. Годишња продукција Танјугових вести је последица монопола ове агенције коју финансира држава. Ова предност коју има над другим агенцијама на тржишту није јој, међутим, помогла да подигне новинарске стандарде. Напротив, зависност од државне касе показала се и у њеном случају погубном за независност уређивачке политике и квалитет информисања. У то сам и сама имала прилику да се уверим као дописник ове агенције из Париза од 2006. до 2009. године. Вести које сам слала из Француске, нарочито оне у којима је било речи о условљавању Србије са циљем да се изнуде уступци око Косова, на крају су директно завршавале на столу Бранке Ђукић, тада још увек главне уреднице, која их је мењала како би ублажила њихов карактер и умањила њихову тежину. Као да су и проста саопштења француских званичника, уколико су се косила са изјавама српских политичара на власти – што је често био случај пре него што је успостављена хармонија у Бриселу – имала потенцијално субверзивни карактер и претила да наљуте некога у влади ко би могао да доведе у питање њену амбицију да дође на чело Танјуга. Уместо принципа који би требало да се држе новинске агенције, да износе комплетне и објективне информације, тачне, непристрасне и вредне поверења, у општем интересу јавности, учврстили су се подобност и сервилност. Последица оваквог приступа јесте обмањивање јавности.

У овоме је, чини ми се, кључ за разумевање нарушеног угледа агенције и пада  професионалних квалитета, у који готово свакодневно могу да се увере читаоци Танјугових вести. Највећи део њене продукције односи се на штанцовање саопштења партије на власти, које год, ма колико празна и бесмислена била. Дописнички сервис, који је ионако био сведен на минимални број дописника, укинут је, што је представљено као стратегија нове директорке да смањи нагомилане дугове агенције. Свет се прати готово искључиво преко депеша страних агенција, са многобројним грешкама у превођењу и погрешним тумачењима због непознавања контекста, уз често коришћење англицизама и других страних речи. Таквих примера има много и у другим медијима, али је реч о агенцији која се назива националном и која би, баш због медијског простора који покрива, требало да води рачуна да не квари језик.

Притисци на медије никако нису српски феномен – новинари у најразвијенијим демократским земљама су стално принуђени да се боре против политичких и финансијских интереса који прете да угрозе њихове слободе. Један од примера су напади на француску новинску агенцију АФП, која је од 2008. године више пута била на удару политичара из владајуће странке, од којих су се неки жалили да им не објављују саопштења, док су други тражили њену приватизацију.

Она је, ипак, успела да одбрани независни статус који јој гарантује закон, што подразумева да је државно финансирање агенције забрањено јер би то довело у сумњу њену независност. Њен статут, који је још 1957. године изгласао француски парламент, гарантује јој претплату државних институција у висини од 40 одсто укупних прихода, док остатак остварује продајом вести. Новинари АФП-а инсистирају да овакав статус предузећа, које није ни јавно ни приватно, омогућава независност уређивачке политике.

То је, чини ми се, добар пример на који би могли да се угледају законодавци који размишљају о новом пословном моделу Танјуга. Уколико, пак, његова судбина буде да постане владин биро за комуникације, као што је летос најављено, то неће суштински променити начин на који функционише, већ ће само јасније дефинисати улогу коју је до сада обављала – да служи власти.