Непозната Србија

Србија је тајна. Када песник изговори ову реченицу, маштање је слободно. Али када је научници изговоре, онда је време за узбуну. А научници и истраживачи Милан Николић, Младен Лазић и Срећко Михаиловић мисле да је Србија тајна зато што нема озбиљних изучавања српског друштва.

Ипак, Михаиловић, социолог из Института друштвених наука, нимало шаљиво ће рећи: "У ствари, у земљи у којој сви знају све, ипак постоји бранша која више зна о свему. То су политичари. А пошто они одлучују о парама за науку, наравно да неће давати паре за истраживање онога што они већ знају. Зато нема пара, нема науке, нема истраживања, или ако ичега има онда је то најчешће, по обиму а понекад и по квалитету, недовољно и непримерено потребама. А нама недостају фундаментална социолошка истраживања. Понешто у друштвеној науци учине сналажљиви појединци који су спремни да жртвују своје време, своје ’међународне везе‘ и много чега другога."

Дакле, није све у сујети и бахатости политичара, нешто је и у парама. О беспарици сведочи тврдња Младена Лазића, професора социологије на Филозофском факултету, који каже да је он последњи пут користио државна средства 1989. године, и да је захваљујући својим познанствима радио истраживања. Његова слика је суморна: "Код нас не може да се финансира развој научног кадра. Са овако бедним средствима не можемо имати довољно истраживача нити стратегију. Што значи да немамо друштвену свест о значају науке."

Милан Николић, директор Центра за проучавање алтернатива, каже да "Страни донатори нису више заинтересовани и мисле да би држава требало да преузме финансирање истраживања о српском друштву." Он сматра да нема много користи ни када партије одреше кесу за истраживања.

Михаиловић објашњава зашто у том случају нема користи: "Емпиријска друштвена истраживања се своде на јавномњењска, а ова на предизборна, а ова на рејтинг политичких странака. И као да је све што имамо у истраживањима тек голи страначки рејтинг." Он каже да код нас постоје "беле мрље" односно четири области неистражених тема. "Прва је политичка култура. Ако би је познавали, знали би шта се догађа у политици и политичким елитама. Друга је питање идентитета, јер се људи већ деценијама суочавају с питањима ко су и шта су и коју врсту поистовећења данас преферирају. Трећа област су млади, што се стално маргинализује, а на следеће изборе излази генерација која није рођена у социјализму, и коју не познајемо, јер се социјализовала деведесетих година. И четврта област су социјалне структуре у друштву. Ми смо прелазили из капитализма у социјализам, а сада смо поново у капитализму."

Хрватска издваја двоструко више новца за друштвена истраживања него Србије, то је податак који би требало да узнемири политичку и економску елиту Србије, али су шансе да се то догоди једнаке изгледу мушкарца да затрудни.

Али, није све ни у парама, нешто је и у научницима. Михаиловић мисли да код нас има истраживача на светском нивоу, али да у "Србији нема научне јавности. Нема у нас оне критичке расправљајуће јавности тако жељене још од времена француских просветитеља и либерала 18. века."

Сликовит и поражавајући пример одсуства научне јавности је, наводи Михаиловић, тврдња "аналитичара" и "политичара" да је реликт социјализма и "кардељевштине" био захтев за јавном расправом о уставу. "Одавно нисам чуо за такав комплимент социјализму", узвраћа Михаиловић "аналитичарима".

Свађа замењује аргументовану расправу чим се идеја, истраживање, књига неког научника подвргне критици. Зато Михаиловић пита: "Како онда рећи колеги истраживачу да је бесмислено у јавномњењском истраживању тражити од испитаника да каже које би се ноге радије одрекао, леве или десне."

Михаиловић наводи четири мане лоших истраживања: закључивање на основу малог броја случајева, експертска питања за неписмено или тачније полуписмено становништво, политичка пристрасност и одсуство интерпретације.

"Пристрасност значи да се зна ко за коју странку ради – види се из налаза истраживања. Још бољи пример је када бивши амерички амбасадор напише како је у ондашњој Југославији "свако имао радно место које није захтевало много труда, а потом исто то устврде ’домаћи папагаји‘."

О четвртој мани – одсуству тумачења података говори и Младен Лазић, упитан да ли статистика може да замени истраживања. "Статистика је само техника за прикупљање и обраду чињеница. Без теоријског контекста у којем се чињенице тумаче оне ништа не значе. Али, нико не мари за теоријски контекст. Прикупљање чињеница условљено је прагматичним разлозима и зато постоји велики број фрагментарних чињеница које не говоре ништа о целини друштва. Чињенице не говоре саме о себи па нису сви у стању да их тумаче, а нарочито статистичари. За тумачење је неопходан теоријски контекст у коме оне добијају смисао. Код нас се верује да чињенице говоре саме о себи, и свако постаје експерт за тумачење", каже Лазић.