„Пошто кошта” национално у култури

То што је први постоктобарски министар културе Бранислав Лечић смислио да направи неку врсту култураеропага који ће припомоћи развоју националне културе мудрим саветовањем, сада је већ попримило друге облике. Јер, као што нема бесплатног ручка, код нас нема ни – бесплатног савета. Чланство у Националном савету за културу није само част. Члан има и финансијску надокнаду, у износу од око 30.000 динара, што је први обнародовао у „Политици” редитељ Срђан Драгојевић.

Онда је 14. августа, такође, на страницама Културне рубрике „Политике” под насловом „Накнаде за чланове савета за културу” (аутор М. Ч.) изашао текст у коме се каже како ће се, парафразирам, исправити неправда и отклонити кључни проблем у раду овог тела –обезбеђивањем накнада за рад његовим члановима, а колике ће оне бити утврдиће ресорни скупштински одбор.

На крају текста стоји како је у предложеним изменама закона предвиђено у ту сврху издвајање из буџета 14,2 милиона динара, бруто, на годишњем нивоу! Па, да ли је то нормално да ма ко из тог културног „труста мозгова” добија за једну једину месечну седницу, више од просечне плате!?! И то редовно, сваког месеца, свих пет година колико траје мандат! А саветовање тих 19 мудраца, заправо никог ни на шта и не обавезује, јер они нису инокосни, законодавни орган, али траже просторије, логистику, секретарицу. И тако редом…

Међутим, каже нам његов председник Душан Паунковић (једини надлежан да даје изјаве у име чланова!) да су за две и по године како савет постоји, само десет месеци примали по уговору о делу чак упола мање новца него што примају чланови Просветног савета! Једно време примали су 23.000, затим 27.000 динара месечно, а већ шест месеци ништа не примају, вели председник Националног савета за културу. Паунковић такође напомиње да су они једини савет чији чланови не примају накнаду. Зашто не веровати!

Које је кораке предузело Министарство културе у вези са овим саветом, нашироко је представљено јавности. Између редова се наслућује његово гашење. Али није само савет кост у грлу министра.

У општој јагми за „парама којих нема’’ некако су се ућутали и министар и сами уметници и културни делатници, кад је реч о „националним признањима” (доживотним националним пензијама од по 50.000 динара нето месечно за око 430 добитника, или 3,5 милиона евра годишње). Очигледно, овогодишњи воз за нове националне пензионере је прошао.

Правници кажу да је то стечено и по Уставу, непромењиво право. Дакле, досадашњи национални уметници међу којима има часних, па и поприличан број академика који су већ као такви националне фигуре”, али и бивших певаљки и певача под шатрама, каскадера, спикера и дипломираних организатора сценских активности, као и на разне начине протурених пријатеља, кумова, партијских следбеника... Све их закон штити, као беле медведе.

Пратећи турбулентне догађаје од 2007. до данас, кад је реч о додељивању „националних”, сведоци смо да пристижу све млађи пензионери с јаким, али и „јаким” признањима и наградама. Сад је већ та „чекаоница” постала претесна за тих неколико стотина нових кандидата! Нисте, међутим, нигде прочитали нити чули да се жале, да протестују. И једни и други мудро ћуте. Први да нешто не поремете, други да неког не наљуте.

И шта ће сада урадити нови министри? И они, у вези са „националним”, бар засад ћуте. Новац је код министра финансија, а колач се дели преко – министра културе. Неправда је и ако даш и ако не даш. Али, не дај боже да – узмеш.