„Pošto košta” nacionalno u kulturi

To što je prvi postoktobarski ministar kulture Branislav Lečić smislio da napravi neku vrstu kulturaeropaga koji će pripomoći razvoju nacionalne kulture mudrim savetovanjem, sada je već poprimilo druge oblike. Jer, kao što nema besplatnog ručka, kod nas nema ni – besplatnog saveta. Članstvo u Nacionalnom savetu za kulturu nije samo čast. Član ima i finansijsku nadoknadu, u iznosu od oko 30.000 dinara, što je prvi obnarodovao u „Politici” reditelj Srđan Dragojević.

Onda je 14. avgusta, takođe, na stranicama Kulturne rubrike „Politike” pod naslovom „Naknade za članove saveta za kulturu” (autor M. Č.) izašao tekst u kome se kaže kako će se, parafraziram, ispraviti nepravda i otkloniti ključni problem u radu ovog tela –obezbeđivanjem naknada za rad njegovim članovima, a kolike će one biti utvrdiće resorni skupštinski odbor.

Na kraju teksta stoji kako je u predloženim izmenama zakona predviđeno u tu svrhu izdvajanje iz budžeta 14,2 miliona dinara, bruto, na godišnjem nivou! Pa, da li je to normalno da ma ko iz tog kulturnog „trusta mozgova” dobija za jednu jedinu mesečnu sednicu, više od prosečne plate!?! I to redovno, svakog meseca, svih pet godina koliko traje mandat! A savetovanje tih 19 mudraca, zapravo nikog ni na šta i ne obavezuje, jer oni nisu inokosni, zakonodavni organ, ali traže prostorije, logistiku, sekretaricu. I tako redom…

Međutim, kaže nam njegov predsednik Dušan Paunković (jedini nadležan da daje izjave u ime članova!) da su za dve i po godine kako savet postoji, samo deset meseci primali po ugovoru o delu čak upola manje novca nego što primaju članovi Prosvetnog saveta! Jedno vreme primali su 23.000, zatim 27.000 dinara mesečno, a već šest meseci ništa ne primaju, veli predsednik Nacionalnog saveta za kulturu. Paunković takođe napominje da su oni jedini savet čiji članovi ne primaju naknadu. Zašto ne verovati!

Koje je korake preduzelo Ministarstvo kulture u vezi sa ovim savetom, naširoko je predstavljeno javnosti. Između redova se naslućuje njegovo gašenje. Ali nije samo savet kost u grlu ministra.

U opštoj jagmi za „parama kojih nema’’ nekako su se ućutali i ministar i sami umetnici i kulturni delatnici, kad je reč o „nacionalnim priznanjima” (doživotnim nacionalnim penzijama od po 50.000 dinara neto mesečno za oko 430 dobitnika, ili 3,5 miliona evra godišnje). Očigledno, ovogodišnji voz za nove nacionalne penzionere je prošao.

Pravnici kažu da je to stečeno i po Ustavu, nepromenjivo pravo. Dakle, dosadašnji nacionalni umetnici među kojima ima časnih, pa i popriličan broj akademika koji su već kao takvi nacionalne figure”, ali i bivših pevaljki i pevača pod šatrama, kaskadera, spikera i diplomiranih organizatora scenskih aktivnosti, kao i na razne načine proturenih prijatelja, kumova, partijskih sledbenika... Sve ih zakon štiti, kao bele medvede.

Prateći turbulentne događaje od 2007. do danas, kad je reč o dodeljivanju „nacionalnih”, svedoci smo da pristižu sve mlađi penzioneri s jakim, ali i „jakim” priznanjima i nagradama. Sad je već ta „čekaonica” postala pretesna za tih nekoliko stotina novih kandidata! Niste, međutim, nigde pročitali niti čuli da se žale, da protestuju. I jedni i drugi mudro ćute. Prvi da nešto ne poremete, drugi da nekog ne naljute.

I šta će sada uraditi novi ministri? I oni, u vezi sa „nacionalnim”, bar zasad ćute. Novac je kod ministra finansija, a kolač se deli preko – ministra kulture. Nepravda je i ako daš i ako ne daš. Ali, ne daj bože da – uzmeš.