Србија на пола милиметра од изолације

Имајући у виду то да је председник Европске фудбалске уније (УЕФА) Мишел Платини пролетос у Београду упозорио премијера Србије Ивицу Дачића да се „српски фудбал налази на само милиметар од петогодишњег избацивања с међународне сцене”, јасно је да је после 145. „вечитог” дербија то одстојање барем упола мање. Србија и Хрватска су под лупом УЕФА која им је више пута скретала пажњу да је на снази правило „нулте толеранције”.

И сам Платинијев сусрет с Дачићем недвосмислено показује да УЕФА сматра да су државе те које би требало да поведу борбу против хулигана. Али, исто тако, пре неколико месеци у Фудбалски савез Србије (ФСС) стигла је препорука УЕФА да би клубови требало да прекину с праксом довођења политичара у своје управе. И отуда апсурд да политичари ангажовани у клубовима имају два сасвим различита погледа на проблем у вези с хулиганима: кад су у клубу пребацују одговорност на државу, а кад су у посланичкој клупи дижу глас на клубове.

Приче да би држава кроз разговор с хулиганима требало да поправља ситуацију, које су протеклих дана могле да се чују у разним медијима, од стручњака разних профила, делују као нешто у старту осуђено на промашај. После сваког хулиганског пира сви по навици подсећају како је Маргарет Тачер као премијер излечила Енглеску од те болести пре више од 20 година и питају се зашто исто не би држава урадила код нас.

То би, можда, и било могуће у Србији, али је један од потенцијалних проблема то што, за разлику од Енглеске у којој су хулигани везани за клубове, код нас они имају снажан контакт и с политиком. Требало би, затим, да постоји неко попут лорда Тејлора, угледног адвоката, кога је Тачерова ангажовала да заведе ред. Тејлор је био човек ван фудбала, лишен и односа и емоција према људима из клубова, који је знао да не треба поправљати ствари, већ једноставно одстранити болесно ткиво. Зато су многи аналитичари и годинама после препорода енглеског фудбала, указивали да се после Тејлоровог извештаја (направљен после великих трагедије на Хилсбороу) појавио сасвим нови фудбал, нова игра, ни у чему налик претходној.

У Енглеској су дуго затварали очи пред проблемима на стадионима, чак и после „Хејсела” (1985, финале Купа шампиона, Јувентус– Ливерпул 1:0, 39 мртвих), а окидач за увођене драконских мера био је „Хилсборо” (1989, Куп Енглеске, Ливерпул – Нотингем Форест, 96 мртвих). Тада се на позив Тачерове појавио Тејлор. У тренутку кад је изгледало да је енглески фудбал већ сурово кажњен (УЕФА избацила Енглезе из свих такмичења на пет година), уследиле су нове оштре мере, али унутар државе.

Тејлоров план је предвиђао, поред осталог, да се уклоне ограде око терена, да се поставе седишта (преполовљени капацитети) као и да у сваком граду на дан утакмице буде отворен суд и да се свако ко прекрши нови закон истог момента изведе пред лице правде и осуди на лицу места. Многи су се чудили кад је најављено да ће се за утрчавање на терен ићи у затвор. На полеђини сваке улазнице била је исписана пресуда и за најмање нарушавање реда и купац карте је у старту знао шта га чека.

Професионални клубови (92) у први мах су одбили предлог Тачерове, а неки од клупских председника су чак у њеном присуству изјавили да је то глупост. Онда им је она казала: „Ако не урадите онако како вам кажемо, ово ће вам бити последња сезона. Доста нам је ваших хулигана”. Представник клубова јој је онда узвратио: „То су и твоји хулигани јер и они су гласали за тебе!” И онда је пао договор, завршним речима Тачерове: „Пошто су хулигани заједнички, онда ћемо у овај посао да уђемо пола-пола!” Тако је влада свим клубовима дала 50 одсто новца за инфраструктуру, а клубови су својих 50 одсто обезбедили тако што су се на неко време уздржали од довођења скупих играча.

Пољска, земља у којој су не тако давно царевали хулигани, применила је енглески метод и за свега неколико година препородила свој фудбал. У лепшем амбијенту, без хулигана, на новим стадионима, појавили су се и бољи фудбалери који играју без страха да ће их неко сачекати на паркингу после једне лоше партије.

А. М.