Srbija na pola milimetra od izolacije

Imajući u vidu to da je predsednik Evropske fudbalske unije (UEFA) Mišel Platini proletos u Beogradu upozorio premijera Srbije Ivicu Dačića da se „srpski fudbal nalazi na samo milimetar od petogodišnjeg izbacivanja s međunarodne scene”, jasno je da je posle 145. „večitog” derbija to odstojanje barem upola manje. Srbija i Hrvatska su pod lupom UEFA koja im je više puta skretala pažnju da je na snazi pravilo „nulte tolerancije”.

I sam Platinijev susret s Dačićem nedvosmisleno pokazuje da UEFA smatra da su države te koje bi trebalo da povedu borbu protiv huligana. Ali, isto tako, pre nekoliko meseci u Fudbalski savez Srbije (FSS) stigla je preporuka UEFA da bi klubovi trebalo da prekinu s praksom dovođenja političara u svoje uprave. I otuda apsurd da političari angažovani u klubovima imaju dva sasvim različita pogleda na problem u vezi s huliganima: kad su u klubu prebacuju odgovornost na državu, a kad su u poslaničkoj klupi dižu glas na klubove.

Priče da bi država kroz razgovor s huliganima trebalo da popravlja situaciju, koje su proteklih dana mogle da se čuju u raznim medijima, od stručnjaka raznih profila, deluju kao nešto u startu osuđeno na promašaj. Posle svakog huliganskog pira svi po navici podsećaju kako je Margaret Tačer kao premijer izlečila Englesku od te bolesti pre više od 20 godina i pitaju se zašto isto ne bi država uradila kod nas.

To bi, možda, i bilo moguće u Srbiji, ali je jedan od potencijalnih problema to što, za razliku od Engleske u kojoj su huligani vezani za klubove, kod nas oni imaju snažan kontakt i s politikom. Trebalo bi, zatim, da postoji neko poput lorda Tejlora, uglednog advokata, koga je Tačerova angažovala da zavede red. Tejlor je bio čovek van fudbala, lišen i odnosa i emocija prema ljudima iz klubova, koji je znao da ne treba popravljati stvari, već jednostavno odstraniti bolesno tkivo. Zato su mnogi analitičari i godinama posle preporoda engleskog fudbala, ukazivali da se posle Tejlorovog izveštaja (napravljen posle velikih tragedije na Hilsborou) pojavio sasvim novi fudbal, nova igra, ni u čemu nalik prethodnoj.

U Engleskoj su dugo zatvarali oči pred problemima na stadionima, čak i posle „Hejsela” (1985, finale Kupa šampiona, Juventus– Liverpul 1:0, 39 mrtvih), a okidač za uvođene drakonskih mera bio je „Hilsboro” (1989, Kup Engleske, Liverpul – Notingem Forest, 96 mrtvih). Tada se na poziv Tačerove pojavio Tejlor. U trenutku kad je izgledalo da je engleski fudbal već surovo kažnjen (UEFA izbacila Engleze iz svih takmičenja na pet godina), usledile su nove oštre mere, ali unutar države.

Tejlorov plan je predviđao, pored ostalog, da se uklone ograde oko terena, da se postave sedišta (prepolovljeni kapaciteti) kao i da u svakom gradu na dan utakmice bude otvoren sud i da se svako ko prekrši novi zakon istog momenta izvede pred lice pravde i osudi na licu mesta. Mnogi su se čudili kad je najavljeno da će se za utrčavanje na teren ići u zatvor. Na poleđini svake ulaznice bila je ispisana presuda i za najmanje narušavanje reda i kupac karte je u startu znao šta ga čeka.

Profesionalni klubovi (92) u prvi mah su odbili predlog Tačerove, a neki od klupskih predsednika su čak u njenom prisustvu izjavili da je to glupost. Onda im je ona kazala: „Ako ne uradite onako kako vam kažemo, ovo će vam biti poslednja sezona. Dosta nam je vaših huligana”. Predstavnik klubova joj je onda uzvratio: „To su i tvoji huligani jer i oni su glasali za tebe!” I onda je pao dogovor, završnim rečima Tačerove: „Pošto su huligani zajednički, onda ćemo u ovaj posao da uđemo pola-pola!” Tako je vlada svim klubovima dala 50 odsto novca za infrastrukturu, a klubovi su svojih 50 odsto obezbedili tako što su se na neko vreme uzdržali od dovođenja skupih igrača.

Poljska, zemlja u kojoj su ne tako davno carevali huligani, primenila je engleski metod i za svega nekoliko godina preporodila svoj fudbal. U lepšem ambijentu, bez huligana, na novim stadionima, pojavili su se i bolji fudbaleri koji igraju bez straha da će ih neko sačekati na parkingu posle jedne loše partije.

A. M.