Од нас још може да се учи

Зар не мислите да људи и данас имају потребу да уче од нас који смо пре 50 година са Мартином Лутером Кингом водили битку у оквиру покрета за грађанска права?

Када ово пита, амерички активиста Мајкл Симонс посебно мисли на жене, ЛГБТ популацију и Роме:

– Жене су свуда грађани другог реда, хомофобија у источној Европи јача, а Роми не побољшавају свој положај – каже Симонс (68), саборац вође црначког покрета Мартина Лутера Кинга и човек који је цео живот посветио борби за једнакост и слободу свих људи.

Овај активиста је недавно у Српској академији наука и уметности одржао предавање о статусу Рома у региону. Управо се побољшању живота ове етничке заједнице посветио последњих десет година колико живи у Будимпешти, где у оквиру своје невладине организације, помаже Ромима, али и имигрантима и ЛГБТ популацији да се одупру дискриминацији.

– Покушавам да научим Роме да морају да се удруже и организују протестне маршеве, да привуку пажњу медија, а самим тим и јавности, на себе и своје невоље. Роми мисле да ће неко други решити њихове проблеме: Женева, Брисел, међународне институције или Американац Мајк Симонс. Говорим им да је сваки појединац немоћан, али да су они као заједница која сутра може да блокира улице, јаки. У Будимпешти постоје ресторани у које не примају Роме. Све што Роми треба да ураде јесте да се у тим ресторанима појаве са транспарентима у време кад су пуни туриста. Власници ресторана би зазирали од таквог негативног пи-ара. Али, то се не дешава – примећује Симонс.

Док се присећа како је мађарски министар задужен за образовање Рома изјавио да не би дете послао у школу коју похађају и Роми, Симонс признаје ни да ЛГБТ популација нема разлога за задовољство.

– До 2007. геј парада у Будимпешти изгледала је као она у Сан Франциску. А онда су скинхедси напали учеснике и од тада то није шетња, већ скуп који људи засипају јајима, а обезбеђује их велики број полицајаца. Хомофобија расте свуда у источној Европи.

На помен да у Београду хомосексуалци годинама не могу да одрже параду, Симонс каже да је понекада потребно одступити, али никада одустати. По његовом мишљењу, ЛГБТ особе морају да буду видљиве, а њихов положај мора бити предмет јавне дебате.

– Када је моја кћерка Аиша била тинејџерка борила се са сопственом сексуалношћу, са тиме да је геј. Замолио сам једну своју пријатељицу лезбијку да поразговара са њом и пренесе јој поруку: „Ако си геј, то је сасвим океј.” Она је данас ауторка документарних филмова о правима геј особа, а снимила је и документарац „Не” о силовањима која се дешавају на састанцима, чак и у браковима. Она врло јасно поручује да жена никада не губи право да каже „не”.

Симонсова ћерка представља више мањина у САД – она је и геј, и феминисткиња и црнкиња. Њој се не дешава оно што се њему догађало шездесетих – да га истуку или ухапсе зато што је, кршећи сегрегацију на југу, ушао у ресторан, хотел или тоалет за белце. Симонс верује да је та борба за грађанска права у Америци веома значајна, али да се она погрешно приписује само једном човеку – Мартину Лутеру Кингу. 

– Он је био лидер и јавно лице покрета, али далеко од тога да је он сам покрет. Било је тамо толико људи, сиромашних, неписмених, толико је жена дало свој допринос, а историја их је заборавила. Људи све сведу на једну личност или чак један говор – „Имам сан”. Понављам да је наша снага била у нашем броју, у маси, у томе што смо били покрет, а не један човек.

Наш саговорник сматра да Америка понекад искривљује историју тако што каже да је после Марша на Вашингтон све било у реду. Није баш тако, каже Симонс.

– У САД више не постоје закони који дискриминишу, који би казали да црнци не могу ово или оно. Али, расизам постоји. Пре две недеље у Њујорку су се у истој радњи десила два расистичка инцидента. Прво су две црне тинејџерке купиле ташну од 2.500 долара. Имале су новац и платиле, нису прекршиле ниједан закон, али је радња позвала полицију. Неколико дана касније црни тинејџер је тамо купио каиш вредан 350 долара и продавци су опет позвали полицију која је дечака питала одакле му новац.

За Симонса је доказ расизма и случај из 2009, када је полиција ухапсила Афроамериканца Хенрија Луиса Гејтса, професора Харварда, док је улазио у сопствену кућу, јер су комшије позвале полицију тврдећи да црнац обија нечији дом. Уосталом, Џорџ Зимерман је недавно ослобођен оптужбе за убиство ненаоружаног црног дечака Трејвона Мартина док је „чувао стражу” у свом суседству.

– Деведесет одсто црнаца у Америци од 15 до 40 година провело је макар једну ноћ у затвору. Американци чине пет одсто светске популације, а 25 одсто укупне затворске популације, а заточени су углавном црнци и Латиноси.

Покрет за грађанска права допринео је укидању сегрегације и побољшању положаја Афроамериканаца који су почели не само да гласају већ и да бивају бирани на различите положаје у власти. Парадоксално је да управо то, указује Симонс, данас отежава борбу за једнакост црнаца који не желе да се буне против црних градоначелника, конгресмена или првог црног председника Барака Обаме.

– Прогрес нас је ослепио, па не видимо проблеме који и даље постоје. То је зато што црнци гаје црначки национализам и понос и неће да критикују своје лидере. Људи више не протестују због ствари које су некада изазвале аутоматски отпор. Ја сам из Филаделфије, тамо је црнац градоначелник, а црни полицајци тамо третирају Афроамериканце подједнако сурово као што их третирају и бели. Кажем људима: „Није важно ко је на власти, ако греши, супротставите се.” Извините, али да се случај Зимерман десио за време Буша, да нас је у његово време Национална безбедносна агенција масовно шпијунирала, Америка би била преплављена протестима. Али, пошто је Обама председник, онда нема критике.