Венац од пољског цвећа

Од нашег специјалног извештача
Париз, 25. јуна – "Пријатно сам се изненадио када сам видео да моји прилично давно снимљени филмови још увек одлично комуницирају са новом и младом публиком у Паризу. Сујети сваког аутора, па и мојој, прија када се види да су његови филмови још увек живи, да интригирају публику која о њима престаје да разговара тек када мора, прекинута неизбежним почетком следеће пројекције", каже Срђан Карановић, после сусрета и живог разговора са француском публиком која је његове филмове гледала на ретроспективи у оквиру Трећег фестивала српског филма у Паризу.

После успешних и добро посећених пројекција његових филмова "Мирис пољског цвећа", "Јагоде у грлу", "Нешто између" и "Петријин венац", Карановић каже и да је имао утисак да је вредело својевремено мучити се у свим фазама њиховог стварања.

Међутим, оно што се и на париском фестивалу српског филма могло одмах уочити, јесте стање копија наших филмова. Замољен да ово прокоментарише, наш прослављени редитељ и професор, за "Политику" је рекао:

– Стање копија мојих старих филмова је заиста оно што боде очи. Боје су пропале па ме, по ко зна који пут, на сличним манифестацијама гледаоци питају зашто моји филмови имају "црвени тон". Због старења, филмска трака и перформација пуцају, па те делове у архивима једноставно одсеку да би филм уопште могао да прође кроз пројектор. Таквим "хируршким интервенцијама" филмови губе своју оригиналну дужину, мотивацију ликова или важне реченице. Укратко, то више нису заиста они филмови које смо некада створили. Копије у таквом стању се онда пребацују на ДВД и тако унакажени филмови остају за будућа поколења гледалаца.

На питање како се са оваквим проблемима носе у другим кинематографијама, Карановић нам је одговорио:

– У свету се филмови који имају смисла да и даље постоје у свом изворном облику једноставно рестаурирају. То значи да се поново раде копије од дигитално "излеченог" негатива. То кошта, али све мање. Мислим да би Министарство културе морало да одваја одређена средства за ову намену и да систематски, континуирано, чува домаће филмове у свом изворном облику. То би била права брига о културној заоставштини. За избор филмова и редослед рестаурација, док није касно, можда би требало одабрати професионалну комисију или савет при Југословенској кинотеци. У супротном, филмови ће и даље пропадати и у једном од најбогатијих филмских архива на свету, у Југословенској кинотеци, у све јаднијем и неадекватнијем стању. Усуђујем се да тврдим да се то може назвати срамотом.

Да ли имате комплетан увид у стање копија свих својих филмова, било је наше следеће питање.

– Мислим да се више не би могла направити комплетна ретроспектива свих мојих филмова а и други аутори, моје колеге, веома добро знају за тај проблем. За копију мог првог филма "Друштвена игра" не знам да ли уопште више постоји. Последња копија коју сам давно видео на телевизији била је зелена и изгребана, са преводом на француски језик! Негатив и копије "Вирџине"(1991) остали су у неком француском архиву због, наводно, неизмирених дуговања српских и хрватских продуцената. У Београд је стигла само једна копија која је толико пропала због приказивања, тако да је продуцент "Центар филм" више никоме не даје. Том филму је тако онемогућен даљи живот, као да га нисмо ни снимили. Постоји само на ДВД-ију. "За сада без доброг наслова" (1988) је сигурно један од наших филмова који је био позиван на највише фестивала по свету. Чак је и победио на фестивалу у Истанбулу. И од њега су, колико знам, остале само изгребане копије са непрофесионалним и рогобатним титловима, истовремено на енглеском и француском језику. Укратко, тај филм је негледљив – каже Карановић.

Наш саговорник додаје да сви наши редитељи имају сличне приче и искуства и да је ситуација крајње алармантна. У сваком случају, овакву небригу српски филм не заслужује. Штета што се о томе прича у Паризу, а не у канцеларијама оних којима је брига о нашој кинематографији свакодневни посао.