Погледом преко свега

Књижевник, режисер и драматург, академик Павле Угринов преминуо је у 81. години у Београду, саопштила је јуче Српска академија наука и уметности (САНУ).

Угринов је рођен 15. априла у Молу, школовао се у Сенти и Зрењанину, а после рата је у првој генерацији дипломирао на Академији за позориште и филм у Београду, на Одсеку за режију.

Поред рада у позориштима био је запослен као уредник и драматург у Радио Београду а од оснивања Телевизије Београд постаје уредник драмског и серијског програма.

Један је од оснивача Атељеа 212, где је режирао антологијску и историјску представу "Чекајући Годоа" Самјуела Бекета којом је то позориште отворено. Добитник је више књижевних награда укључујући НИН-ову, Бранкову и Нолитову. За редовног члана САНУ изабран је 1994. године. Угринов је умро у суботу, 23. јуна, а биће сахрањен у среду, 27. јуна, у 14.00 у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Танјуг

-------------------------------------------------------------------------

Смрт је, дакако, једна од могућих варијација Алефа, те мистичне, свевидеће тачке. Када су у питању писци кова једног Павла Угринова, то је моменат када, погледом уназад, односно "Погледом преко свега" (што је иначе наслов његове аутопоетичко-документаристичке књиге из 2004), пред читаоцем пуца пребогат видик.

Без велике помпе и медијске галаме, живећи тихо, добрано згађен урушавањем вредносних система и дивљањем најпримитивнијих националних импулса, Угринов је постао власник једног од најрепрезентативнијих романескних и приповедних опуса у српској књижевности друге половине XX века. С много правих разлога, овај би опус могао бити прочитан као дубинско, вишедимензионално и уметничко сведочанство о трајању тих педесетак година, али и као дефинитивна победа модерног књижевног израза.

Стилски препознатљив и уверљив у перцепцији света који презентује, Угринов је у нашу литературу ушао 1955. године поемом "Бачка запевка", драматичним песничким сведочењем о времену покоља везаних за Други светски рат у Потисју. Иако касније није објављивао поезију, у овој књизи смо могли препознати оно што карактерише будућу књижевност Павла Угринова – бављење битним темама, уверљива и функционална драматургија и слојевито језичко и метафизичко покриће, другим речима, праву, и једину могућу позицију великог писца.

Осим што представља почетак литерарне биографије, ова књига је први текст потписан именом Павле Угринов. Наиме, исти човек је, почетком педесетих, у београдским уметничким круговима, до тада био познат искључиво као редитељ Василије Поповић, први дипломац тада новоотворене Академије за позориште и филм. Поред низа авангардних представа у Београдском драмском, овај редитељ ће остати запамћен по поставци комада Семјуела Бекета "Чекајући Годоа" која је 1954. године скинута са репертоара овог позоришта, а са којом је две године касније почео са радом нови авангардни театар, Атеље 212. Овај редитељ је касније прешао на Телевизију Београд, у редакцију драмског и серијског програма, где се посвећује уредничком, драматуршком и театролошком раду. Време његовог рада поклапа се са златним добом драмског програма ове телевизије, а један од резултата јесте и четворотомна "Антологија телевизијске драме", чији је Василије Поповић састављач.

Но, егзистенција писца Павла Угринова се одвија паралелно. Сагледан из данашње тачке посматрања, његов прозни опус има неколико тематских и стилских целина.

Први Угриновљев роман, "Одлазак у зору", из 1957, приповеда о гашењу једне грађанске породице која завршава у потпуном расулу и декаденцији. На одређени начин, прича о двестогодишњем трајању грађанске пречанске породице Карановић-Карапоповић-Црнчевић, из мозаичког романа "Домаја" (1971) варира ову причу о породичној декаденцији. Приповетке из књиге "Копно" (1959), кроз визуру свеже ратне и поратне тематике, отварају причу о етичким проблемима и моралним посрнућима, што ће бити нарочито важан тематски слој у касним Угриновљевим мемоарско-документаристичким књигама. Ове приповетке, позициониране у граничним егзистенцијалним ситуацијама, било да су везане за ратна збивања или психопатолошка стања сужене свести, покушавају да маркирају сам понор безизлаза бића. Мозаично се додирујући, овом кругу припадају и књига прича "Исходиште" (1963) и роман "Врт" (1967), које говоре о распаду и личности и стварности.

У другом кругу, а чине га прозне књиге "Елементи" (1968), "Сензације" (1970), "Речник елемената" (1972) и "Кристализација" (1991), Угринов приповедну тензију остварује наглашеном интригом самог језичког флуида, једним језичким егзорцизмом са погледом дубоко посувраћеним у себе. Оне спадају у круг најостваренијих проза немиметичке оријентације писаних на српском језику. Биле су често повод критичарима да овог писца пореде са тадашњим француским новим романом који је изникао из позиције граничне ситуације тадашње модернистичке поетике. Зоран Мишић је тада добро запазио Угриновљеву поетичку различитост у односу на олако етикетирање овим типом прозног дискурса. Наиме, док Роб-Грије и остали инсистирају на објективности у елементарној перцепцији стварности, дотле се у Угриновљевим текстовима слика, такође, прецизно и до танчина, али са укљученом субјективном апаратуром где пресудну улогу имају приповедачева, или песникова чак, чула а не објективно око камере.

Трећи, вероватно најпознатији, круг Угриновљевих дела, чини романескна тетралогија обухваћена заједничким називом "Утопија", коју сачињавају романи "Фасцинације" (1976), "Бесудни дани" (2001), "Задат живот" (1979, а те године је и награђен НИН-овом наградом), и "Царство земаљско" (1982). Чарајући речима по пепелу једног прохујалог света, у сегментима с почетака тридесетих година XX века, па до 1968. године, Угринов у овом роману-реци, кроз лични увид у гранитну целовитост тог бившег света, сведочи о индивидуалном и колективном утопијском пројекту, какво је било социјалистичко друштво. У наредном низу књига, а у питању су својеврсне прозно-документаристичке, у српској књижевности ретке, књиге ("Топле педесете", 1990, "Егзистенција", 1996, "Антиегзистенција", 1998, као и за сада још необјављени пишчеви "Дневници"), Угринов се опредељује да, у колажној романескној техници, приповеда о антиномијама како времена које траје већ пола века, тако и нације која тој духовности подарује изражајни простор. Заподенуте у личним координатама, кроз низ ауто и књижевно-биографских рециклирајућих мотива, његова уметничка прича овде добија опште, националне, обрисе и оквире. У њима се полувековни распон егзистенције једног друштва, и дословно, разоткрива као "антиегзистенција", јер различита друштвена зла, непрекидно се замењују још горим, а наведени распон се, у ствари, показује као расап.

Сводећи рачуне света, личне и колективне заносе, егзистирајући у друштвеном простору чији менталитет не трпи самосвојност и издвојеност, Угриновљеви јунаци, односно њихова свест имплицира далекосежна питања националне политике, спекулишући о њима, пре свега на етно-психолошком плану. Мисаоно се крећући од маргина Стеријине "Судбине једног разума", Угринов, разобличавајући суптилне и мање суптилне механизме колективног функционисања и репресивних друштвених механизама, стиже до властитог трактата "Поруга разуму" као дубоког, резолутног и не баш пријатног реза спрам ирационалности националне психологије и политике. Не знам да ли је потребно рећи да оваква поставка ствари у српском друштву није наишла не на ваљану и креативну, већ ни на какву рецепцију.

У последњи, пети круг, када је у питању систематизација прозног рада Павла Угринова, спадају дела из првог кола његових изабраних дела – широкој читалачкој публици најинтригантнији, љубавни романи "Отац и син" (1986), "Savon de fleurs" (1993), "Без љубави" (2002), " Догађаји без смисла" (2006), те новеле "Љубав и доброта" (1996), "Ван света" (2000) и "Зелено месо" (2006). У кратким резовима рефлексије над сећањем, сањаним или жељеним спрам љубавне двојности, у овим књигама покушава да се препозна оно у чему бива чаробно лице света.

Слојевитост и богатство оваквог литерарног света даће, свакако, и будућим читаоцима право на уверљиву илузију да у њему постоје. А шта још друго писац, загледан у свој Алеф, може да пожели.