Историја по Владимиру

Последњег дана октобра руски председник Владимир Путин потписао је документ који сумира основне параметре за уџбенике историје којима би убудуће морали да се користе средњошколци и студенти на факултетима.

Већ и сама иницијатива шефа државе да се уплиће у посао којим би требало да се баве просветни, научни, историјски и политички институти, примљена је са скепсом. Неки западни и руски опозициони коментатори акцију су оценили као „покушај власти да руском народу наметне своје виђење прошлости”.

Како се убрзо испоставило, писање нових уџбеника нема за циљ мењање историјских чињеница, већ успостављање реда у њиховом проучавању.

По школама и факултетима широм Русије тренутно је у употреби чак 65 различитих уџбеника историје, углавном писаних површно и са изношењем података који могу да се тумаче на различите начине. Наводећи пример, Путин истиче да су историју, па и ону из доба Совјетског Савеза, градили сви њихови народи, а не само Руси.

Током сусрета са члановима Савета за међуетничке односе, Путин је јасно ставио на знање да „школски текстови морају бити написани језички исправно, бити прихватљиви за различита годишта и засновани на заједничком концепту са логичним континуитетом руске историје, односима између различитих фаза историје и поштовањем свих делова прошлости”.

Став који је посебно узбудио поједине духове јесте сумња да Путин кроз наглашавање ауторитативне владавине совјетског лидера Јосифа Висарионовича Стаљина жели да ублажи сличне ефекте свог председниковања које, са прекидом 2008–2012, траје још од почетка трећег миленијума.

Поједини медији су чак писали да ће у новим уџбеницима посебно поглавље бити посвећено управо Путину, што је из Кремља оштро демантовано јер се последње раздобље до кога иду поглавља завршава 2000, крајем владавине првог руског председника Бориса Јељцина.

Детаљније ће, и кажу разумљивије, бити обрађено совјетско време, све до распада државе 1991, и постсовјетско доба, када је земља ушла у хаос дивље приватизације и створена елита олигарха, склопљен пакт између криминала и центара моћи, а обичан свет доведен на ивицу егзистенције.

Идеју да се створи јединствени уџбеник који би се користио од Камчатке до Калињинграда и који не би допуштао различита тумачења историјских догађаја, Путин је покренуо почетком године, мада идеја вуче корене из 2007, када је он био премијер.

Реализација пројекта препуштена је Академији наука, док су за војна збивања задужени војни историчари. У писање нових уџбеника укључује се и Руска православна црква.

Мада нови школарци неће учити историју драматично другачију од њихових старијих другара, неке промене ће свакако у почетку изазвати збуњеност. „Татарско-монголска најезда” биће, на пример, описана као „Златна хорда” – како би се задовољили историчари татарског порекла.

„Октобарска социјалистичка револуција” биће преименована у „Велику револуцију 1917”, а „стаљинистички социјализам” у периоду 1929–1941. неће бити обрађиван као посебна јединица, већ ће бити укомпонован у лекцију о времену Стаљинове владавине.

Досадашњи „неподобни уџбеници” омогућавали су предавачима у 12 прилика да износе различита, често контроверзна тумачења историје: улога Стаљина у 20. веку, оцена колика је стварно била цена Другог светског рата, каква је политичко-економска ситуација створена у земљи после 2000.

Важан моменат нових уџбеника историје биће стварање истинског и широког националног идентитета, заснованог на хришћанским вредностима и великој победи СССР-а у Другом светском рату.

На дилему да ли би политичари уопште требало да се мешају у послове оних који подучавају децу, одговор је свакако негативан. Али Русија је растрзана не само проблемима које мора да решава на међународном плану већ много више падом родољубља, бурним растом криминала, етничког и сваког другог облика екстремизма, корупције...

Нове генерације морају да буду одвојене од такве свакодневице. Подизање патриотизма и боље схватање историје и проблема отаџбине, по Путину, могло би у томе да помогне. Русија је јединствена земља са много националности и неспоразумима који се на тој линији јављају с времена на време. Управо то треба избећи учењем историје на прави начин.  

Путинова иницијатива, међутим, не даје одговор на питање које је недавно у анкети поставио радио „Ехо Москве”: „Да ли би Русија требало да се каје за своју историју?” Са „да” је одговорило 53 одсто питаних, „против” је било 45,4 процента слушалаца. Ком проценту жели да се обрати руски председник?