Ревизија историје увек уз подршку политике

Како је обележавање стогодишњице Првог светског рата (1914–1918) све ближе, западни историчари и публицисти све чешће покушавају да спроведу ревизију историје – да Србију окриве за изазивање крвавог сукоба који је променио свет, а пре свега Европу. Штавише, догађаје од пре сто година покушавају да „сликовито” објасне проблемима савременог света, па тако тврде да је Србија тада била оно што је Иран данас (ову земљу виде као генератор нестабилности у савременом свету), Младу Босну представљају као Ал Каиду која је 11. септембра 2001. у САД извела највећи терористички напад у историји, а Гаврила Принципа као терористу.

Шта може Србија да учини да се одбрани од таквог етикетирања, да ли може да спречи бруталну ревизију историје? Историчари кажу да су чињенице о узроцима Првог светског рата одавно утврђене, а сада су на делу пропагандисти који су добили на значају јер је очигледно да постоји политичка воља за ревизијом историје. Али, само оспоравање стручности тешко да ће зауставити те „нове погледе” на узроке рата.

– Србија треба да заигра на карту враћања на чињенице, на историјске изворе. Ово шта се дешава то је ваннаучни удар из сфере политике, удар на историчаре јер се о тим питањима изјашњавају пропагандисти, удар на историјски метод јер је уместо критичности на делу површност – каже историчар Љубодраг Димић.

У Немачкој су још 1915. године, схвативши да ће ако изгубе рат бити оптужени за његово изазивање, почели да раде на Белој књизи која је требала да докаже супротно. Чак и у тим тешким временима немачка историографија је показала своју величину.

– У помоћ су позвали историчаре који су им рекли да је то добра пропаганда за њих, али да се то стручно не може никада одбранити – каже Димић.

После рата, већ двадесетих и тридесетих година прошлог века, покушана је ревизија узрока Првог светског рата, уз подршку политике. Адолф Хитлер, немачки војник у Првом светском рату који ће касније постати вођа Трећег рајха, своју политику која ће свет одвести у Други светски рат градио је у великој мери на „новембарској издаји”, поразу 1918. године.

После страхота Другог светског рата, током педесетих година прошлог века, није било покушаја ревизије Првог светског рата, али се појављују шездесетих година у новим политичким околностима. Међутим, немачки историчар Фриц Фишер, упркос свима који су га нападали, тада је, наводећи чињенице, доказао немачку одговорност за избијање Првог светског рата.

– Србија треба да подржи резултате историографије која је на трагу истраживања Фрица Фишера. Уосталом, и професор Андреј Митровић у свом делу „Продор на Балкан” навео је на ову тему оно што се не може порећи – објашњава Димић.

Адолф Хитлер са спомен-плочом Гаврилу Принципу

Како би оперативно могао да изгледа одговор Србије на покушаје ревизије историје за сада се не назире, нити се представници владе изјашњавају о томе, иако ће ова тема све више добити на значају до следећег лета, када се буде обележавала стогодишњица почетка рата. То би могло бити објављивање књига о овој теми у иностранству, али и реаговање дипломатије на написе у страној штампи, као што и амбасаде у Београду реагују када се у овдашњим медијима појави нешто што је неприхватљиво за ове државе.

Историчар Милић Милићевић, специјалиста за војну историју, каже да је јасно да је онај ко је господар садашњости и господар прошлости, али да се прави историчари никада неће помирити с тим.

– После два балканска рата, Србији сигурно није требао још и рат са Аустроугарском. Уосталом, ова земља је објавила рат Србији, а не обратно. Ипак, оно што је ишло у прилог Србији јесте чињеница да је у балканским ратовима војска стекла велико искуство. Могло би се рећи да је српска војска, на известан начин, у том тренутку била најбоља у Европи. Опремљена је, прошла два рата, официри и војници су стекли велико искуство, за разлику од аустроугарске војске која деценијама није ратовала. Део објашњења за победе на Церу и Колубари је свакако у томе. Међутим, далеко од тога да је Србији био потребан тај рат у ком ће, процентуално гледано, имати највеће губитке – напротив,. Однос снага уочи рата је био такав да се само чекао повод што је био Сарајевски атентат. Неозбиљно је помислити да тог сукоба не би било да је Гаврило Принцип промашио – каже Милићевић.

Он каже да је јасна веза између два светска рата чији су узроци жеља Немачке за хегемонијом – у Првом у колонијама, у Другом у Европи. Ту везу показује и широј јавности недавно представљена фотографија Хитлера са спомен-плочом Гаврилу Принципу из Сарајева, коју му је његова војска поклонила за рођендан 20. априла 1941. године, непосредно по окупацији Југославије. Вођа рајха, рођени Аустријанац а немачки војник у Првом светском рату, свој став о Србима изградио је на Сарајевским атентату, поводу за рат који је завршен „новембарском издајом” 1918. године.

– Потписивање примирја као и многи други Немци схватио је као издају, нож у леђа војницима који су се и тог дана налазили у рововима изван Немачке. Када је у Другом светском рату Немачка 1940. године окупирала Француску, Хитлер је наредио да се из музеја довезе исти онај вагон у ком је потписано примирје 11. новембра 1918. године, па је у њему Француска потписала капитулацију – каже Милићевић.