Холандски синдром

"Црвени" су у Холандији, на Првенству Европе фудбалере од 21 године , убрали "сребрне лале": заузели су друго место и то је заиста изванредан успех. Као по нашем старом обичају опет је недостајао тај последњи, одлучујући корак. Злато у Гронингну није изгубљено, јер је сребро било највиши домет изабраника Мирослава Ђукића. Холандија је први домаћин ЕШ за младе који је освојио шампионску титулу Европе, а Србији је друго место, звање вицешампиона, припало заслужено.

Нарочито, ако се врати фудбалски филм уназад, посматрају игре из прва четири сусрета (три у групи и полуфинале). "Црвени" за 360 минута нису примили ниједан гол (!), мада је било ситуација кад је Кахримана , Ивановића, Д. Тошића и остале из последњег одбрамбеног реда послужила и – срећа.

Дакле, ниједан погодак у Кахримановој мрежи у четири утакмице – четири пута је Кахриман вадио лопту иза леђа у финалном мечу са Холандијом! Податак за размишљање, опомену, праву анализу... Други финални дуел на шампионатима Европе је изгубљен (Италија, Холандија) и ко зна кад ће се поново указати прилика будућим генерацијама да се боре за златну фудбалску медаљу код младих.

У Гронингену, међутим, упркос томе што нису искоришћене неке прилике (Коларов, Баста) ни селектор Мирослав Ђукић није све учинио да дође до преокрета. Одлазећи селектор ("црвене" ће на Олимпијади у Пекингу водити Слободан Крчмаревић) закаснио је са изменама (Дринчић – З. Тошић и нарочито Ракић – Мрђа). Можда је Мрђа требало да буде стартер јер је знатно бржи, агресивнији и опаснији по гол противника него алтернатива Ракић.

Никако се не сме заборавити ни искључење Коларова у 62. минуту. И тиме се у ФС Србије морају позабавити и запитати – зашто наши фудбалери добијају црвене картоне кад су најпотребнији тиму? Могао је словеначки арбитар Дамир Скомина да у свлачионицу пошање и Рукавину, мада је наш играч заједно са Биренсом добио само жути картон. Очито, Скомина није хтео да на тај начин скреће пажњу на себе, али руку на срце, пре него што је Холанђанин ударио руком у лице Рукавину, наш играч га је прилично оштро саплео отпозади! Неки арбитри, за такве прекршаје, одмах из џепа ваде црвени картон.

Холандски фудбалери су, иначе, постали нашим играчима ноћна мора, ривал коме се предају унапред, доживљавају праве дебакле. Ко зна, можда смо добили холандски синдром, па и о томе селектори, менаџери тимова и селектори стручних штабова би морали да поведу рачуна.

Ево неславних пораза и доказа из недавне прошлости:

• Светско првенство у Француској 1998: Југославија – Холандија 1;2

• Првенство Европе 2000. у Белгији и Холандији: Југославија – Холандија 1:6.

• Квалификације за Лигу шампиона 2003: ПСВ Ајнховен  –Црвена звезда 5:0.

• Светски шампионат 2006. године у Немачкој: Србија и Црна Гора – Холандија 0:1.

• Шампионат Европе за играче до 21 године 2007. у Холандији: Србија – Холандија 1:4.

У пет дуела четири различита резултата: 0:1 (два пута), 1:6, 0:5, 1:4!