Слотеру Ниче – Жарково поново кличе

Роб Стјуарт је био незапослени глумац у дуговима када је једног дана случајно сазнао да у малој земљи с друге стране Атлантика годинама има статус звезде и да га чак желе за председника.

Необавезна преписка са обожаваоцима путем интернета завршила се тако што је с неколико пријатеља 2009. године одлучио да дође у Србију. Ове, како каже, две најбоље недеље у његовом животу преточене су у документарни филм „Слотера Ника за председника”.

Стјуарт (52), главни јунак америчке детективске ТВ серије „Тропска врелина”, био је специјални гост синоћне пројекције у београдском „Синеплексу”, а вечерас ће поздравити новосадску публику.

Документарац прати његово путовање у Србију, где га је на сваком кораку дочекивала армија обожавалаца. Без коњског репа и раскопчане хавајске кошуље, Ник Слотер је поново освојио Србе, а он лично био одушевљен гостољубивошћу наших људи. За две недеље, колико је провео овде,посадио је дрво пријатељства у Жаркову, одакле је све  почело легендарним графитом „Слотеру Ниче, Жарково ти кличе!” и испунио дечачки сан да свира на рок концерту. Наступио је са новосадским бендом „Атеист реп”, који је у једној песми предлаже „Слотера Ника за председника”.

Филм је после прошлогодишње премијере на фестивалу „NorthbyNortheast” у Торонту приказан на неколико филмских смотри широм света, упознајући свет са феноменом „слотерманије” у Србији. Канадски и амерички листови пишу о серији која је у мрачним деведесетим за време ратова и санкција у Србији представљала бекство од стварности, све док њен главни јунак није добио „други живот”. Ник Слотер је постао херој, симбол мира и слободе на масовним протестима против покрадених избора 1996. године.

Хумор је био оружје демонстраната на мирним демонстрацијама, уз поруку да је чак и измишљени филмски детектив у раскопчаној хавајки бољи од актуелног председника, објашњава редитељ Марк Веспи.

Роб Стјуарт је копродуцент овог документарца и потписује режију заједно са Веспијем, комшијом из Брамптона у Канади који га је пратио у Србији. Пред београдску премијеру крајем октобра, на коју није стигао да дође, открио је да филм уопште није био намењен публици у Србији, већ западном свету.

– Желели смо да покажемо истину о српском народу, да покажемо да је топао, гостољубив, отворен, духовит... Ако смо га тако приказали, онда смо успели – поручио је глумац.

Канадским медијима је рекао да је пут у Србију за њега представљао много више од прилике да осети чари славе за коју није ни знао да постоји.

– То је на неки начин спасло безначајности моју такозвану каријеру. Не мислимо сада боље о тој серији, а ни Срби не мисле да је она добра. То је просто било њихово ћебенце за утеху, да преживе тешка времена – рекао је глумац који је често крио чиме се бави да не би морао да наводи своје скромне улоге.

Канадско-српски документарац добио је прошле године прву награду на Загребачком филмском фестивалу као најбољи документарни филм.

У међувремену, Стјуарт је наставио да глуми, али са оне стране океана нема ни трунке балканске звездане прашине. Живи у изнајмљеној кући неколико улица од родитељске. Ипак, када му је у посети био један канадски новинар, један пријатељ је у пролазу зауставио аутомобил и кроз прозор му добацио: „Слотера Ника за председника!”

Стјуарт је подигао песнице и насмејао се.

Ј. Ј. К.