Од контејнера до катедрале

У Келну сам освојио прву награду на сајму уметности својим видео-радом. Фотографи су сликали, а ја сам се чудно осећао. Видео сам себе како гледам свет у којем живим и не свиђа ми се. При томе, моји радови желе да свет преуреде да буде онакав какав је у мојој глави. Пошто је то све доживљај, не могу га описати тачно, али покушаћу утиске да пренесем.

Мој рад је приказан почетком лета у оквиру „Миксер фестивала” у једном контејнеру близу Бранковог моста. Мирисало је на мокраћу, али обични људи, радници, студенти, пријатељи долазили су и могли смо да разговарамо лежерно у том амбијенту. Након Единбурга, пре неколико недеља тај кратки филм је приказан на фестивалу „документ АРТ” у Немачкој и Пољској. Иако је све лепо организовано, постало ми је јасно да се та немачко-пољска сарадња одвија више због европских фондова и да се доста енергије и новца расипа; нпр. учесници су добијали исти промотивни материјал два пута, али немачке и пољске верзије. Чланица жирија, Британка иранског порекла, говорила ми је како се лепо провела у Београду током „Кратког метра”, на фестивалу на којем нема пара за тај промотивни материјал.

У Берлину сам направио експеримент и ишао по галеријама и причао с људима. Када се појавим у галерији као да је дух ушао. Тамо слабо ко залази и галерија постоји више као место за журку отварања изложбе или хангар где се рад може видети него као жив простор у који људи долазе и разговарају без обзира на образовање и класну припадност. Наравно, атмосфера у великој мери зависи од изложеног рада и уметника, али било ми је јасно да та уметност опстаје искључиво због постојања буржоазије која уметност користи као капитал или њоме гради статус или купује ексцентричну, храбру, еротичну персону уметника.

У Келн сам стигао са шест сати закашњења због невремена и тада сам од путника научио да постоје вицеви о ажурности „Дојче Бана”. Простор у којем смо излагали је огромна хала са пуно галерија и радова, непосредно близу моста који води до катедрале у центру. Сваки дан сам пешке ишао преко моста који је преплављен катанцима заљубљених. Већина радова на изложби су потпуни кич. Опет сам се уверио да радови постоје због новца јер се иза радова не види нагон за преживљавање у овом свету лудила, већ само зјапи празнина досаде материјалистичког живота, како Мишима дефинише савременост.

Ситуацији сам пришао уз самоиронични хумор, па сам се шалио да су поред свих Немаца, Холанђана, Белгијанаца итд. мене одабрали као јединог припадника „трећег света”. Сувише је било лажног на тој огромној изложби. За мене су катанци на мосту у Келну са кич срцима и иницијалима заљубљених постали искренија уметничка инсталација.

Ту сам се сетио наше културне сцене. Нигде нема пара, чини се, осим у Немачкој. Нашој културној сцени недостају идеје, организација, али то су елементи који не захтевају нужно новац, он долази на ред када је потребно реализовати идеју. У Европи се и иначе даје новац и за реализацију пуно бесмислених пројеката у култури. Идеје недостају свуда у свету, па зашто би друштво плаћало уметника за безидејни рад? Моја порука је оптимистична; српска сцена може да створи врхунска дела светског значаја, уз помоћ друштва, али без огромног новца, што је и Тасовац имплицитно поручио.

Када сам се вратио у хотел у холу сам срео групу пијаних Велшана који су дошли у Келн због неке свадбе. Када су сазнали да сам из Србије, као навијачи Манчестера почели су да скандирају Немањи Видићу и тако смо се упознали. Ту није било ничег лажног, усиљеног, са задњим намерама. Тако се улични музичари директно, ту на сцени улице, обраћају пролазницима који иду својим послом и због тога морају бити још бољи, гласнији, истинитији у свом наступу. Лепа глава египатске краљице Нефeртити у Берлину и наступ једног уличног уметника на неки чудан космички начин припадају једној истој лепоти, једном истом доживљају живота који је универзалан.

Дипломирао филозофију и филмску режију на Колумбија универзитету у Њујорку