Болнички дарови

Пре недавног боравка у београдском Клиничком центру, готово три деценије нисам лежао у болници. Тада сам био свеже пунолетан – приде, у војсци – и изван искуства, па и могућности да стекнем заокруженији закључак чак и о најбитнијим питањима. Разуме се да нисам ни примећивао значај оних, сразмерно знатно ситнијих, у какве спада и – болнички поклон. У међувремену, у улози посетиоца оболелих пријатеља, девојака, колега и сродника, морао сам почети да обраћам пажњу шта им донети и шта другим пацијентима ближи доносе. Не мислим притомена функционалне ствари или оне које би требало да удовоље примаочевом укусу. Код њих је значајније од својства поклона то што су својство помоћи или чак попуњавања макар најситније материјалне празнине од оних какве пустоше човека који мора у болнички кревет.

Зашто у најтипичније дарове међу онима који су предмет овог текста спадају баш кеса са поморанџама и сок од исте воћке? Можда стога што наранџа својим обликом подсећа на глобус, у смислу да се пацијенту жели читав, нетакнут свет будући да је његов лични свет начет болешћу. У сваком случају, поклон је симболички логична ствар: пошто је вишак у односу на регуларно стање, посредством њега се врши некакво симболичко поништавање болести, такође једног вишка. Можда и због тога, предавање дара у болници једно је од ретких која су лишена анксиозности, иначе често својствене – посебно дародавцима – приликом дотичне примопредаје.

Без обзира на то што се поклоном пре свега испољавају близина и посвећеност, посетиоци и пацијенти ипак су два света. То се потенцира и ношењем бадемантила, униформе коју на одељењу на ком сам лежао пацијенти доносе од куће и којаих зближују визуелно. Па и сам дневни призор болничког комплекса чини од дела града где се он налази варошицу за себе, сачињену од два слоја: униформисаних – пацијената и болничког особља – и цивила, углавном студената или пролазника, који у читавој причи дођу као неки туристи. Кад год ми падну на памет таква два (-три) строго диференцирана света, као илустрације се сетим бомбардовања с краја прошлог века, када сам звао телефоном једног италијанског песника. Подигао је слушалицу и замолио ме да га назовем за десет минута. Да бих га добио, требало ми је готово сат времена врћења телефонског броја. Нити је он био крив за то, нити ја што сам га прекинуо у нечему; нико није био виновник ничега, али били смо два света.

Можда и због такве поделе, пацијент по правилу више воли да добије поклон од себи тренутно равног, него од госта, колико год драг он био, и каква год ситница да је даривана. Уосталом, по једној португалској народној изреци, оно што је купљено увек је јефтиније од поклона.Више је мојој незнатности значило то што ме је једини собни колега даривао флашицом минералне воде или „грин-смит” јабуком него сви они поклони ближих, којима не гледам у зубе и на којима сам захвалан. Једној пацијенткињи која је пак тренутно читала „Жегу”, један други роман овог писца, „Шнит”, учинио се као најлепши могући дар, иако не може да се каже ни да је моја незнатност њен омиљени аутор. Госпођа је само желела да чита неку прозу о болести, која се доста помиње и у другом реченом наслову. Поклони које сам заузврат добио јесу нематеријални, али – или: можда баш зато – драгоцени: искрен коментар књиге и осмех, један од ретких који се тих дана појавио на њеном лицу. Па и већа љубазност особља према пацијентима него према другима чини облик нематеријалног дара. Али таквих има још много. А на крају крајева, када би могли да бирају, највише људи би желелода не добију никакав болнички поклон.