Aлександар Ђорђевић: Хоћу да будем селектор

Александар Ђорђевић у разговору за „Политику” истиче да његова жеља да постане селектор Србије никада није била спорна и да је логично да циљ сваког тренера на свету буде то да једног дана седне на клупу националног тима своје земље. Стиче се утисак да би на позив из кошаркашког савеза Србије (КСС) истог тренутка сео у аутомобил и кренуо из Милана за Београд.

– Не постоји тренер на свету који не жели да буде селектор своје земље па је то и мој сан. Мој став као некадашњег врхунског спортисте јесте да је сваки спортиста који се отисне у тренерске воде непотпун ако у себи нема као амбицију свих амбиција да води селекцију своје земље – говори Ђорђевић (46) који већ годинама живи у Милану. – Ништа не може да се пореди с успесима државног тима. То стално причам свим својим играчима, то сам причао и италијанским репрезентативцима Галинарију и Ђентилеу док сам их тренирао. Да питате Тонија Паркера шта му је највећи успех у каријери, од чега ће почети своју кошаркашку причу кад једног дана буде премотавао филм, то сигурно неће бити НБА титуле са Сан Антонијом већ златна медаља са Француском на Првенству Европе, до које је дошао после много мука. О Шпанцима не треба трошити речи, види се да срцем играју за своју земљу и зато су и успешни, Аргентинци такође, моја генерација је у Југославији имала такав однос, изражен патриотски дух. Исто мисле и Џордан, Леброн, Брајант, Дијамантидис, Новицки…

Протеклих неколико година Ђорђевић се увек налазио на листи кандидата за селектора, али је то некако увек више био глас народа него струке. Неки стручњаци су му, додуше не јавно, замерали на недостатку тренерског искуства (Армани 2006/07, Бенетон 2011/12), док су они који га гласно подржавају као кључни аргумент наводили његову харизму и све особине врхунског вође које је као играч испољавао у историјским утакмицама наше репрезентације. За све ово време људи из кошаркашке организације су с њим обавили само један разговор на ту тему, пре неколико година.

– Добио сам позив једне од радних група које су водиле савез, док су у њој били Бора Станковић, Капичић, Човић и остали. Рекли су ми тада да сматрају да би ја требало да преузмем репрезентацију и ја сам им рекао да то желим. Али се ипак нисмо договорили. Ја сам био за то да се поставе критеријуми за постављање селектора, да се каже да ли је, рецимо, довољно да на то место дође неко само зато што је био добар играч, или је потребно тренерско сазревање. Мислим да сам имао зрео однос и став према томе иако можда нисам био толико зрео као тренер – каже Ђорђевић, један од најбољих плејмејкера на свету мимо НБА свих времена.

Сматра да је врло важно да се опет успостави Стручни савет у Кошаркашком савезу Србије:

– Гласам из све снаге за Стручни савет, јер ако не слушамо те наше најмудрије главе, па кога ћемо онда да слушамо. Ако имамо четири-пет највећих тренера свих времена ван Америке, а не маримо за њихово мишљење, онда с нама нешто није уреду. Савет стручњака је неопходан, као и њихова размена мишљења под кровом Савеза, али, нажалост, та стручна мишљења су лимитирана на изјаве по новинама и то тако што их свако даје понаособ.

Ђорђевић сматра да је избор играча и селектора кључна ствар за развој сваког спорта у једној земљи:

– Популарност спорта, његова ширина, утицај на младе, културу, децу, мери се успехом репрезентације. То ћу доказати просто, поређењем кошарке из времена док смо харали Европом и светом, и данашњег тениса у Србији. Где је тенис био онда, а где је кошарка данас?! Колико значи порука кад Новак Ђоковић каже да му је титула Дејвис купа с репрезентацијом Србије дража од Вимблдона. Нисам имао срећу да као он освајам трофеје у својој земљи, ја и моји саиграчи доносили смо их са разних крајева света. И тако су настали они легендарни балкони, када је с нама славила цела земља. То је кренуло од кошарке. А онда сам као бивши играч, после злата у Индијанаполису 2002. године, са својом супругом сео у ауто и возио се улицама Београда до три ујутро, заједно са осталим навијачима. Био сам неизмерно срећан и видео сам изнутра колико то значи нашим људима.