Колико је грађана „на мерама” БИА

Осам година је прошло да би јавност у Србији сазнала колико је грађана Безбедносноинформативна агенција (БИА) прислушкивала сада већ давне 2005. године. Податак да је српска служба у првих 11 месеци те године прислушкивала 302 особе саопштен је тек након пресуде Европског суда за људска права у Стразбуру у корист Иницијативе младих за људска права, који су ту информацију и затражили.

Да ли је број прислушкиваних грађана у међувремену порастао или не, нисмо успели јуче да сазнамо у агенцији. Познато је само да је БИА у току ове године пресретањем комуникација остварила увид у садржај 1.325 телефонских линија и интернет адреса, а да је 2012. године тај број износио 2.740 линија. На основу овог податка немогуће је претпоставити о коликом је броју прислушкиваних грађана реч.

Колико год да се можда чине небитним, информације о томе колико је грађана „на мерама” БИА увек су копкале јавност. Нарочито после својевремено објављиваних података о злоупотребама овлашћења служби. Под изговором да је реч о нарко-дилерима, како је вођена евиденција служби, прислушкивани су грађани који немају везе са криминалом.

За разлику од неког ранијег периода, БИА сада мора да има одобрење суда да би могла да остварује увид у садржај комуникације грађана. Такође, однедавно је увела и систем „двоструког кључа”, који онемогућава да се само са једног места активира прислушкивање одређеног телефонског броја. То значи да је прислушкивање могуће тек када особа задужена за централну евиденцију примене мера изда налог оператеру да примени меру.

Међутим, питање је да ли би на нову информацију о броју прислушкиваних грађана морали да чекамо до 2021. године?

Пут Иницијативе младих за људска права до добијања информације од БИА почео је 31. октобра 2005. када је поднет захтев за слободан приступ информацијама од јавног значаја у којем је тражен податак о броју прислушкиваних грађана Србије.

Са друге стране, није тајна да постоји и илегално прислушкивање у Србији. Размере тог прислушкивања открио је нехотице Републички хидрометеоролошки завод (РХМЗ) и то истражујући стање у којем се налазе радарски системи за одбрану од града.

Будући да радарски системи на целој територији Србије раде сваки за себе и нису повезани у једну целину, али и да велики проблем представља инсталирана комуникациона опрема на радарима, РХМЗ је основао посебну комисију 2009. године. Њен задатак био је да провери инсталирану комуникациону опрему на свих тринаест радарских центара, као и на метеоролошкој станици Копаоник, згради РХМЗ-а и објекту Зелено брдо. По закључцима комисије, на већини објеката нису пронађени писани трагови о датумима монтирања, сервисирања и намене већине свих пронађених уређаја. На контролисаних шеснаест објеката идентификовано је више од 430 антенских уређаја и друга комуникациона опрема као што су примопредајне радио-станице, рачунарске мреже са серверима, модеми и неидентификовани електронски уређаји непознатих власника и нејасног порекла.

Поред легално постављених антена МУП-а, БИА и Војске Србије, више од триста антена је нелегално постављено, односно нема доказа да за то постоји правни основ. Један број тих уређаја који могу служити за прислушкивање, постављен је одмах поред антена БИА и МУП-а.