Синдром немоћног родитеља

Иако је љубав темељно обележје односа родитеља према детету, наивно је очекивати да ће овај однос увек бити идиличан, пун разумевања, креативности, игре и задовољства. Разлог је уграђени, архетипски сукоб дететових и родитељевих жеља – примални сукоб детета и родитеља. То је сукоб онога што дете жели да ради и онога што родитељ жели да дете ради. Овај сукоб две воље последица је судара биолошких нагона који управљају дететом и правила људског друштва које намеће родитељ.

Како је циљ доброг родитеља да припреми дете за самостални живот у људском друштву, он мора да га социјализује – да му помогне да усвоји основна друштвена правила. Социјализација почиње неизбежним сукобима око усвајања породичних правила.

Примални конфликт није спор две равноправне стране. Претпоставка је да мало дете много тога не зна и не разуме, тако да његове жеље често воде ка нечему што је штетно, опасно и непримерено. Претпоставка је и да је родитељ одрасла особа, која зна и разуме, рационално размишља, воли дете и која доноси одлуке које су најбоље за дете. Из тога следи да родитељ треба да управља дететом, а не да дете управља родитељем. Зато се у конфликтним ситуацијама појављује хијерархија у односу родитеља и детета. Родитељ је тај који повремено, према својој процени, захтева од детета да своју вољу подреди родитељској вољи.

Родитељска моћ је способност родитеља да утиче на дете да се понаша онако како родитељ сматра да треба, било да оно одустане од неких понашања која су му пријатна и забавна, било да почне да ради нешто корисно што му је непријатно.

Родитељ за кога је типично да дозвољава да дете управља њиме, који своју вољу подређује дететовој, јесте „немоћни родитељ”. Немоћан је јер у конфликтним ситуацијама попушта детету. Или зато што се плаши да дете више неће да га воли ако он истраје у свом захтеву, или из страха да ће истрајавање да трауматизује дете које би могло да помисли да га родитељ одбацује. Уместо да је као родитељ сигуран у педагошку исправност својих захтева, муче га осећања кривице, страха и сажаљења. Како дете одраста немоћни родитељ почиње да схвата да постоји васпитни проблем који расте заједно са дететом и развојем његове личности. Све то доводи до још већег осећања кривице и сталног питања: „Где сам погрешио?”, „Где сам погрешила?”

Да би немоћни родитељ поново стекао моћ, треба да престане да гледа у дететова осећања и да почне да гледа у свој циљ. Некада му је потребан разговор са стручњаком да би променио уверења о васпитању због којих попушта детету. Некада је потребна породична терапија. А најважније је да млади родитељи сазнају за негативне последице немоћи и попуштања.