Запело је због сујета

Шта сте као члан Националног савета за културу предлагали министарству и да ли сте добили неки одговор?

За једну од првих седница Националног савета, пре две и по године, направила сам елаборат о стању у области српске уметничке музике, са освртом на праксе европских земаља, као и са конкретним предлозима, како да се отпочне са решавањем проблема катастрофалног стања у којем се српска музичка баштина налази (музика највећих српских композитора је у расулу и немогуће ју је свирати – велики број дела није сређен, пописан, штампан, а ни снимљен). Овај елаборат је осмишљен тако да ради на збрињавању српске музичке баштине и захтева најминималнија могућа средства за своје испуњење (нпр. 800.000–1.000.000 динара годишње). Елаборат је послат укупно пет пута Министарству културе, старом и новом саставу, и министарство ниједном није дало никакав одговор. Затим сам, у оквиру САНУ и Националног савета, крајем 2012. покренула иницијативу да се током 2014. обележи 100 година од смрти Стевана Мокрањца. За ову прилику сам направила извештај на енглеском језику, којим је овај јубилеј пријављен након конкурса најзначајнијих датума светске културне баштине који расписује Унеско. На велику срећу и заслугом неколико пожртвованих људи – што није нимало лак посао – Мокрањчева годишњица је уврштена на листу Унеска. Поред тога, направила сам и програм за обележавање поменуте годишњице, који је такође достављен Министарству културе, и у којем је први пут у историји српске музике планирано да се током читаве године у оквиру ове манифестације изведу дела преко 50 српских композитора. Иако се 2014. година примакла, Министарство за културу није дало никакав одговор, нити је икаквим потезом реаговало на чињеницу да је овај јубилеј уврштен на листу важних датума Унеска а до сада није предузело никакав корак да се ова годишњица обележи. Наравно, и други чланови Савета су писали елаборате, анализе, извештаје, предлоге на које није било одговора.

Министар је замерио члановима Савета да нисте „довољно приступили питањима јавног интереса у култури”, те још нема предлога стратегије за културу. Где је запело?

Министарство је, још пре него што је Савет конституисан, упослило три радне групе сачињене од стручњака из разних области културе да начине радну верзију стратегије (пре око три године). Овај материјал има 227 страна и састоји се из три дела. Од почетка свог рада, НСК је тражио од Министарства културе да добије ову радну верзију стратегије, како би се укључио у рад на њој, али током читаве прве године рада министарство је одбијало да НСК-у да на увид верзију у радном облику, а није ништа чинило да се рад одмакне од ове фазе. Затим се министарство променило, НСК је опет инсистирао да се рад на стратегији настави и коначно је добио радну верзију, саставио низ примедби и предлога, да би сазнао да је министарство на крају решило да упосли сасвим нове људе за израду стратегије, дакле, да отпочне испочетка. НСК је предлагао да се пречишћена стара верзија укључи у нову, али тај предлог није прихваћен, те се НСК усредсредио на рад на новој верзији (коју је писао само један аутор – проф. др Зоран Аврамовић), и на њу давао примедбе и сугестије. Онда се министарство опет променило и сада, погађате већ, све вероватно почиње опет испочетка. Као у причи о клупи и четки.

А где је запело, па око сујете, добре воље и заједништва, као што је то код Срба обично случај.

Да ли је но­вац пре­су­дан. Да ли ипак мо­же не­што да се ура­ди и са ма­лим бу­џе­том?

Не ми­слим да је но­вац пре­су­дан.Ва­жни су ге­сто­ви љу­ди навла­сти – акоим је кул­ту­ра за­и­ста бит­на, он­да ће по­се­ћи­ва­ти зна­чај­не ма­ни­фе­ста­ци­је и пот­по­ма­га­ти њи­ховрад, ути­ца­ти да се при­ми­ти­ви­зам укла­ња из ме­ди­ја, за­ла­га­ти се за са­рад­њу и ди­ја­лог, ужи­ва­ти у раз­ме­ни ми­шље­ња, кло­ни­ти се кон­флик­та, реч­ју, ра­до­ва­ти се све­му до­бром и ле­пом што нас окру­жу­је и ти­ме да­ва­ти при­мер из­ле­че­ња од па­кла мр­жње у ко­јем жи­ви­мо.

М. Ђ.