Прекинимо тријумф лобија

Национални савет за културу доживљавам као једну врсту труста афирмисаних аутора и културних радника, у оној етапи свог радног века када су задовољили већину својих личних и уметничких амбиција и када су у могућности да шире сагледају хоризонт јавног интереса у култури.

Желим да вас обавестим да је влада на седници 8. новембра повукла из процедуре предлог закона о изменама и допунама Закона о култури, који је предложен у време мог претходника у министарству и који је снажно подржао Национални савет. Зашто?

Био сам веома разочаран чињеницом да је тим предлогом Закон о култури измењен у једном једином члану – питањем апанажа за чланове савета. Сложићу се да начин њихове исплате није најсрећније изабран, али се никада нећу сложити с тим да је данас најургентније и најважније питање српске културе и њеног кровног закона – питање апанажа за чланове савета и опредељивање нових 14.200.000 динара за ту ставку, колико је предвиђено предлогом измене закона.

Ако ми дозволите да за тренутак будем личан, током свог двомесечног боравка на месту министра, најчешће се и у јавности и међу професионалцима у области културе срећем са питањем недостатка новца, до те мере да стичем утисак да би, када би било више новца, када би га било за све културне лобије, ствараоце и раднике, стање у култури процветало. Нажалост, то је лажан утисак. Са десет пута више новца у овим условима, имали бисмо, истина, десет пута задовољније културне посленике, али нам то не би обезбедило десет пута боље стање у култури.

Не поричем да је недостатак новца озбиљан проблем наше културе, уосталом у предлогу новог буџета за културу опредељено је више средстава него ранијих година. Али то није једини, па чак се усуђујем да кажем ни највећи проблем. Памет стаје када видите где се све одлива новац пореских обвезника. Поједина министарства већ су почела са чишћењем тих ниша у које се без контроле одлива новац, и то чини и Министарство културе.

Не мислим да је Национални савет једна од тих ниша, али се свакако противим новим новчаним издвајањима за савет, који мора у себи да пронађе додатне мотиве за рад.

Да је савет на своје 23 одржане седнице за ове две и по године, колико ради, са једнаким еланом као по питању апанажа приступио питањима од јавног интереса у култури, ми бисмо данас имали бар предлог стратегије у области културе, коју, нажалост, немамо. Да су чланови савета, уместо питањима о свом статусу, пунили српске медије предлозима о структурним реформама у култури, не би данас Србија имала 61 институцију од националног значаја у култури, којима су проглашаване и приватне фирме и менаџерске организације, и не би финансирала далеко већи број манифестација и фестивала него што имамо дана у години. Та пракса, којом треба од новца пореских обвезника задовољити свакога ко има било какав утицај у јавности, тај вишегодишњи тријумф лобија над јавним интересом у култури мора се прекинути једном заувек. Ако је цена тога сукоб министарства и савета, мислим да је та цена мала.

Мало је превише да толике године изнова питамо Србију шта може да учини за нас, можда је време да, макар промене ради, и ми нешто учинимо за њу.