Чеси на корак од одбране титуле

Кад наша тениска репрезентација ступа на терен у београдској Арени, раби се вероватно најпознатија и сигурно најчешће извођена хорска деоница у историји музике. С разгласа одјекује „О, Фортуно” којом моћни хор и симфонијски оркестар отварају музичко-сценско дело „Кармина Бурана” немачког композитора Карла Орфа.

Фортуна је била богиња среће код старих Римљана. Задивљујуће уједначени мушки и женски гласови, управо се обраћајући њој, певају о променљивости срећних околности („каткад растеш, каткад падаш, носиш срећу или јад”...).

Сва је прилика да је та мелодија одабрана да прати наш тениски тим због набоја од којег се кожа јежи, а испала је метафора варљиве среће која је снашла српску репрезентацију у предвечерје окршаја са Чешком у 101. финалу Дејвисовог купа. То нам је што нам је. Кад смо, рецимо, на истом попришту дочекали Французе у борби за грандиозну „салатару” пре три године, у строју су били сви наши адути, а гости нису могли да рачунају на свог најбољег аса Цонгу, који је због повреде био само посматрач у Београду.

Тај малер је сада потерао Типсаревића, а Троицки не само да је кажњен и теже од оних којима је допинговање доказано него је и понижен због забране уласка у дворану. Пошто је књига спала на Ђоковића, који је остварио прву од две планиране победе, провејава мишљење да ће трофеј угледног такмичења да припадне тиму који буде успешнији у игри парова.

Онда су Чеси, важећи шампиони, надомак тријумфа. Њихов дубл с Бердихом и Штјепанеком црпео је самоувереност из 13 победа у 14 заједничких мечева. Деловао је ауторитативно и уиграно као сагласје с почетка „Кармине Буране”.

Зимоњићу и Бозољцу је недостајала енергија којом би потпалили ватру у игри. Често је могао да се стекне утисак да делују сапето и несинхроно, а и када би се учинило да ће да успоставе равнотежу с противницима, ови су се опет уздизали рутином искуства.

Чешки пар је, дакле, победио. Било је 6:2, 6:4, 7:6 (7:4), а гости су тако повели с 2:1. Потребан им је још један поен да сачувају трон. Ако им га не донесе Бердих, који се данас у 14 часова састаје с Ђоковићем, рачунају на сигурну победу Штјепанека против нашег изнуђеног решења Лајовића, а то је пар који је пријаљен на жребу.

Пошто најбољи чешки тенисер не може да савлада нашег аса, бићемо сведоци петог меча. Селектори имају право да изврше замене. У гостујућем табору за тим неће да посегну. Јесте да Штјепанек има скоро 35 година, али то је стари тениски вук који не само да је играо сва три дана у прошлогодишњем финалу са Шпанијом у Прагу већ је и донео победу у одлучујућем мечу.

Видећемо хоће ли бити промене код нас. На плећа 23-годишњег Лајовића, који против Бердиха није имао шансу, свалио би се велики терет. Можда би требало да се покуша с искуснијим Бозољцем, који се у дублу није потрошио, а могло би се заигра на карту његовог пркоса и надахнућа.

Наш тим је сва три пута у значајним мечевима своје нове историје губио с 2:1 после игре парова, а никад није изгубио рат. Ни против Чешке у полуфиналу 2010, ни против Француске два месеца затим, ни против Канаде у борби за улазак у финале недавно. И сва та три пута се играло у Београду. Можемо ли у овим околностима да се ослонимо на угодну традицију?

Иако је било тихих наговештаја да би у дублу могао да заигра Ђоковић, то се није десило. Развој догађаја је ишао готово пресликано као када су исти парови били један преко пута другог у четвртфиналном сусрету у Прагу прошле године. Онда су Чеси победили са 6:4, 6:2, 7:6 (7:4). Зимоњић и Бозољац, дакле, били су опет равноправни с Бердихом и Штјепанеком само у трећем сету.

Колико су Чеси јуче били суверени говори и то да је наш дубл само једном дошао у прилику да освоји гем на њихов сервис. Обрнуто је било шест таквих ситуација, а искоришћене су три: две у првом сету и једна, али сасвим довољна у другом. У трећем сету брејка није било па је игран тај-брек. У њему су наши имали какву-такву шансу, али су Чеси начинили одсудан корак „малим брејком” за вођство с 5:3. Наши су смањили на 5:4, а све је решено затим на сервис Штјепанека, који је био боља половина чешког пара. Гости су укупно имали 105 поена, а наши 76...

Г. Анђелић

-----------------------------------------------------------

Зимоњићу утеха у историји и признању

С 37 година и 152 дана Ненад Зимоњић је јуче постао најстарији учесник финала Дејвисовог купа свих времена. Претходно је тај рекорд држао Индијац Ананд Армитрај, који је у финалу са Шведском 1987. у Гетеборгу (5:0 за домаћина) имао 35 година и 275 дана.

Зимоњићу је пре меча уручено и годишње признање Међународне тениске федерације и Међународне тениске Куће славе. Добио је награду за изузетност у Дејвисовом купу.