Најезде партијских прелетача

Од прошлогодишњих избора и промене власти видно је да чланови странака које нису на власти хрле или бар желе да пређу, углавном у напредњаке, али и у СПС и УРС. Тако је посланица Драгана Ђуковић напустила Посланички клуб УРС-а и договорила се с руководством Треће Србије, која је коалициони партнер СНС-у у Новом Саду, да заступа њихове интересе у Скупштини.

Посланица је за годину три пута у парламенту мењала страначку припадност. У Скупштину је ушла на листи УРС-а, као члан Народне партије Маје Гојковић, али је после неколико месеци прешла у самосталце. Затим се вратила у УРС и опет га напустила. Посланик Ненад Китановић прешао је одмах после избора из ДС-а у УРС-а, и после девет месеци добио субвенцију за фирму.

Много је оваквих примера и могли би се ређати унедоглед. Код нас је увек било прелетача и незадовољних који су излазили из партија и оснивали своју странку. Али, чини се да је сада тога више него ранијих година, и да промена идеологије више није сметња за трансфере. Наши саговорници објашњавају зашто је тако.

Драгомир Анђелковић, аналитичар, каже да је само делимично тачно да идеологија последњих година нестаје из политике. „Идеологије и раније није било много у партијама, ако се акценат стави на убеђења чланства а не партијске амбалаже.

То се најбоље видело после 5. октобра, када смо имали велику сеобу партијских кадрова. Странке из редова ДОС-а, пропорционално делу колача власти које су добиле и кадровским дефицитима које су имале, преко ноћи су расле као квасац.

Што је била присутнија перцепција да су у погледу чланства мале, а да су, као примера ради ДСС, добиле много, постајале су снажнији магнет за каријеристе свих боја, али и бројне фрустриране грађане који не виде могућност да реше своје проблеме без поседовања курентне партијске књижице.”

Анђелковић каже да се иста прича понавља од формирања и наглог јачања СНС-а, али да је ново то што је идеологија почела да губи смисао и међу „обичним” гласачима. „Идеолошка убеђења дуго су била много снажнија међу њима него у редовима партијског чланства, али сада су и они отишли у равнодушност. Партије су за бројне бираче постале ’производи’, слично као детерџенти, које су спремни да пробају и мењају.”

Владимир Гоати, директор Транспарентности Србија, каже каже да је знатно више људи променило странку него после избора 2008. године и пре тога.

„Улог у игри је сада већи. Људи мисле да ће ова власт релативно дуго трајати и зато прелећу из једне у другу странку. Да Србија није јединствен пример, показује италијанско искуство. Између 1996. и 1999. године од 600 посланика њих 100 је променило ’боју’ а неки и по два пута. Код нас су посланици изузетно покретна скупина и прелазе на исто место и у новој партији. У Енглеској, када пређете из једне у другу партију морате дуго да аргатујете, да бисте показали да нисте дошли из неке користи.”

„Прелазак у другу партију олакшан је и чињеницом да у Србији нема антисистемских партија, али ни партијске индентификације”, каже Гоати.

„У Енглеској или Француској политичари се поистовећују са својом партијом, а бирачи гласају за њу и када није у најбољем положају. Овде влада партијски промискуитет с образложењем да су сви исти. Али, нису исти људи, иако је иста политика. То је покушај да се нађе оправдање. Посебно обесхрабрује то што после преласка, у новој странци следује исти или виши ниво. То значи да партије нису формиране, да су чланови флуидни и они се могу превести у другу странку. Све то догађа се јер смо новоуспостављено демократско друштво, где људи немају представу о етичким границама понашања. Мисле да је најбољи најкраћи начин.”

Бранко Радун, политички аналитичар, каже да су разлози за прелазак у другу партију мишљење људи да треба бити уз власт, да немају перспективу у својој странци и слабост опозиције.

„Та слабост повећава прелеташтво. У ДС-у је ослабљен ауторитет, а то појачава рејтинг СНС-у. Променио се и однос према политици и институцијама – то је постао бизнис и људи то хоће да наплате. Увек је то било присутно али сада је то огољеније, људи хоће с онима који ће им омогућити посао.”

„Привлачност владајуће странке је појачана слабошћу опозиције, тиме што тајкуни нису више политички актер од значаја, али и могућношћу да Влада има већину и ако оде неко од коалиционих партнера. Зато сада већ има оних који се нуде а неки су и аплицирали за пребег.”