Сребрни вез за Витлејем

Краљево – Од једног грама сребра може се у атељеу „Филигран Покимица“ у Краљеву направити више од километар нити. Тањи је тај сребрни „конац“ од власи косе, а таквим материјалом Горан Ристовић „плете“ цветиће, кругове, спирале, листове... Ради то уметнички, стрпљиво, без и најмање грешке на оковима за кивоте, за иконе, кандилима, путирима, престоним, напрсним крстовима, панагијама, жезлима, штаповима... Његови радови се налазе у српским православним храмовима, али и грчким, руским, украјинским, француским, америчким па чак и колумбијским.

У цркви Христовог рођења у Витлејему налази се престони крст опточен позлаћеним сребрним филиграном из ове радионице, а у самој пећини, где се верује да је Христос рођен, изнад познате Витлејемске звезде, постављено је 19 кандила која су такође његово дело. Витлејемској цркви испоручен је недавно одавде и путир и дискос за причешће.

Ристовић је пре неколико дана управо завршио позлаћене окове кивота за свете мошти који је намењен православном манастиру у Екатеринбургу, месту где је страдала породица Романов, а онда су отуда наручени и кандила за Гањину јаму, где су бачени њихови посмртни остаци.

Нема значајнијих српских православних манастира без неког његовог рада, неког црквеног предмета који није индустријске већ је ручне израде са његовим уметничким печатом. Тако је престони крст у манастиру Бањска, иако израђен 2007. године, у народу већ назван крстом краља Милутина, а једно од његових првих филигранских дела је мали кивот за мошти Владике Николаја у духовном центру жичке епархије. Ристовић је поносан и на два кандила за жички манастир.

Иначе, у атељеу названом према старом презимену Ристовића, од хиљаде током једне деценије урађених предмета ниједан није исти, сваки је уникатан. Горан Ристовић, који је не Филолошком факултету у Београду студирао арапски језик и књижевност, најпре је био преводилац а затим двадесет година менаџер. У овај посао, како каже, „обнове филигранства на темељима византијске уметности“, упустио се пре једне деценије.

– Најпре сам се заинтересовао посматрајући неке предмете који су потекли из радионице мог покојног таста Цветка Цветковића, који је пореклом из Призрена. Онда сам кренуо у манастире, тамо налазио предмете који су одбачени и не користе се у богослужењу. Растављао сам их, анализирао, пробао и од, рецимо, десет узорака само сам једним био задовољан. Али, када техника израде више није била спорна, кренуо сам у истраживање српског златарства у оквиру византијског наслеђа и поред копирања неких дела тежио развијању сопственог уметничког доживљаја тих предмета. На моју срећу, многи су препознали њихову вредност насупрот оним индустријским који нису без комерцијалног кича – објашњава Ристовић.

Стварајући ове предмете за векове, Ристовић напомиње да води рачуна о естетици, вечности, поштовању српско-византијског и сопственог стила и приликом израде и неких световних украсних дела:

– Јесте, ради се и по неколико месеци на једном предмету. Спора је то техника, мукотрпно и напорно се уграђује жичица по жичица, понекад делује и фрустрирајуће, понекад као вежба стрпљења али, ипак, преовлађује задовољство и сазнање да остављам траг за векове, о чему сведочи и синоћ отворена изложба у холу РТС-а у Београду.

Мирољуб Дугалић