Усамљени политичари и поштени Мишковић

У кон­ти­ну­и­ра­ној бор­би ко­ју Ср­би­ја во­ди са­ма са со­бом већ де­се­тле­ћи­ма – ни­шта но­во. Бор­ба тра­је, ис­ход пот­пу­но не­из­ве­стан, а ли­ни­ја „фрон­та” про­ла­зи кроз срп­ско дру­штво пра­ве­ћи ци­ви­ли­за­циј­ски хи­ја­тус.

Ли­ни­ја рас­це­па, исто­риј­ски гле­да­но, не­ка­да је би­ва­ла де­фи­ни­са­на стран­ка­ма или по­је­дин­ци­ма ко­ји су сво­јим де­ло­ва­њем обе­ле­жи­ли вред­но­сти за ко­је су се за­ла­га­ли. Јед­ни за „тра­ди­ци­о­нал­но”, дру­ги за „мо­дер­но”, јед­ни за на­пре­дак, дру­ги за ста­тус кво, јед­ни за Ис­ток, дру­ги за За­пад... У раз­ли­чи­тим исто­риј­ским при­ли­ка­ма раз­ли­чи­те су те­ме би­ва­ле пред­мет спо­ра су­ко­бље­них стру­ја. Но, оно што је за­ни­мљи­во, у про­шло­сти је ли­ни­ја увек би­ла ја­сна, зна­ло се ко­је ор­га­ни­за­ци­је, стран­ке или лич­но­сти за­го­ва­ра­ју ко­ју оп­ци­ју, док да­нас то већ ни­је слу­чај. Ли­ни­ја ци­ви­ли­за­циј­ске пу­ко­ти­не не иде из­ме­ђу стра­на­ка, она иде кроз њих, де­ли пар­тиј­ска тки­ва, про­ла­зи кроз ин­сти­ту­ци­је, у не­ким слу­ча­је­ви­ма та пу­ко­ти­на де­ли и по­је­дин­це, чи­ни схи­зму у њи­хо­вој ду­ши и ми­сли­ма, што си­ту­а­ци­ју чи­ни до­дат­но те­шком и ком­пли­ко­ва­ном.

Ово би мо­гло да бу­де об­ја­шње­ње за оп­шту кон­фу­зи­ју у дру­штву, за то што по­не­кад из­гле­да­мо као брод без ком­па­са ко­ји се ори­јен­ти­ше пре­ма зве­зда­ма у облач­ној но­ћи.

Ка­да је Зо­ран Ђин­ђић 2000. по­ку­шао да у упо­тре­бу уве­де ком­пас, европ­ске вред­но­сти и јед­ну са­свим но­ву фи­ло­зо­фи­ју жи­во­та и ра­да, мно­ги га ни­су раз­у­ме­ли. Не­ки ни­су мо­гли да га раз­у­ме­ју. Не­ки ни­су хте­ли. Ка­да је од­лу­чио да уђе у су­коб са ор­га­ни­зо­ва­ним кри­ми­на­лом, био је уса­мљен. Ни­је на сво­јој стра­ни имао ме­ди­је, ни­је имао ин­те­лек­ту­ал­це, ни­је имао опо­зи­ци­ју, ни­је имао мно­ге сво­је ко­а­ли­ци­о­не парт­не­ре и са­рад­ни­ке.

Ка­да је Бо­рис Та­дић од­лу­чио да Ср­би­ји с вра­та ски­не бре­ме Ха­шког три­бу­на­ла, био је уса­мљен. Ни­је на сво­јој стра­ни имао јав­ност, ни­је имао по­др­шку ве­ћи­не ме­ди­ја, ни­је имао опо­зи­ци­ју, ни­је имао ин­те­лек­ту­ал­це.

Да­нас, игром окол­но­сти, Алек­сан­дар Ву­чић де­лу­је уса­мље­но у сво­јој бор­би про­тив ко­руп­ци­је и кри­ми­на­ла. Де­лу­је као да је је­ди­но ње­му, у чи­та­вом си­сте­му, ста­ло да се та ствар из­гу­ра. Де­лу­је као да је то ње­гов лич­ни кр­ста­шки по­ход.

На­су­прот ње­му има­мо Ми­шко­ви­ћа, Мо­рав­ца, јед­но­став­ног чо­ве­ка из на­ро­да ко­ји се кроз жи­вот про­би­јао од ну­ле, из­ме­ђу Сци­ле и Ха­риб­де, ра­дио је и ства­рао овај до­ма­ћин, вред­но и пре­да­но, и за­хва­љу­ју­ћи сво­јој уме­шно­сти, вред­но­ћи и са сво­јих де­сет пр­сти­ју ство­рио име­так ко­ји са­да не­ко хо­ће да му от­ме и уни­шти. Скро­ман је и ћу­тљив, тр­пео је сву си­лу не­прав­де ко­ју злоб­ни­ци де­це­ни­ја­ма си­па­ју на ње­га. Је­ди­ни раз­лог због ког је Ми­шко­вић ухап­шен са­мо је то што се не­ко­ме за­ме­рио и што га не­ко мр­зи.

Ово је, на­и­ме, сли­ка ко­ју тај­кун на оп­ту­же­нич­кој клу­пи гра­ди по са­ве­ту сво­јих пи-ар струч­ња­ка.

А њи­хов на­пор иде ка то­ме да Ми­шко­ви­ћев су­коб са за­ко­ном, јав­ност ви­ди као бор­бу про­тив при­ват­ног пред­у­зет­ни­штва, сло­бод­ног тр­жи­шта и као лич­ни су­коб Ми­шко­ви­ћа и Ву­чи­ћа.

Оно што је же­лео да ура­ди Ђин­ђић, и оно што је ура­дио Та­дић ни­је ни би­ла, ни­ти је тре­ба­ло да бу­де – лич­на ствар Ђин­ђи­ће­ва, од­но­сно Та­ди­ће­ва. Они је­су би­ли ли­де­ри, али њи­хо­ва на­сто­ја­ња мо­ра­ла су да бу­ду при­о­ри­тет­ни др­жав­ни по­сао, а не ствар њи­хо­вог ина­та. По­сто­је оправ­да­ња, си­ту­а­ци­ја је би­ла та­ква, ста­ње у ин­сти­ту­ци­ја­ма ни­је до­зво­ља­ва­ло да бу­де дру­га­чи­је. Но би­ло ка­ко би­ло – по истом прин­ци­пу, ни да­на­шња бор­ба про­тив кри­ми­на­ла и ко­руп­ци­је не сме и не мо­же да бу­де лич­на ствар Алек­сан­дра Ву­чи­ћа.Ево при­ли­ке да по­ка­же­мо, као дру­штво, да ли смо на­у­чи­ли не­што из сво­је исто­ри­је. Та­ко­ђе, да од­го­во­ри­мо на пи­та­ње хо­ће ли сва­ки на­пре­дак Ср­би­је, сва­ки ци­ви­ли­за­циј­ски ис­ко­рак, би­ти по­сле­ди­ца не­чи­је твр­до­гла­во­сти и „лу­до­сти”, или ће се ство­ри­ти усло­ви за си­стем у ко­ме ће ин­сти­ту­ци­је на­по­кон по­че­ти да ра­де у ко­рист на­ше ко­ри­сти.

На то пи­та­ње мо­ра­ју да од­го­во­ре пр­вен­стве­но све ин­сти­ту­ци­је вла­сти. По­том ме­ди­ји. Да ли ће они од сва­ког оп­ту­же­ни­ка ко­ји има уме­шан пи-ар пра­ви­ти жр­тву, са истим ела­ном с ко­јим хап­се, су­де и пре­су­ђу­ју они­ма ко­ји у свој пи-ар не мо­гу то­ли­ко да ин­ве­сти­ра­ју?

Пре­ва­зи­ла­же­ње ци­ви­ли­за­циј­ског рас­це­па и оси­гу­ра­ње европ­ске бу­дућ­но­сти су­ви­ше је озби­љан иза­зов за Ср­би­ју да би га пре­пу­сти­ли ми­си­ји по­је­дин­ца. Без об­зи­ра ко­ли­ко је он упо­ран, ре­шен или спо­со­бан. Без об­зи­ра је­смо ли пар­тиј­ски исто­ми­шље­ни­ци. Ако је не­ко у по­зи­ци­ји да ура­ди ства­ри ци­ви­ли­за­циј­ски ва­жне за чи­та­во дру­штво, око то­га се мо­ра ство­ри­ти дру­штве­ни кон­сен­зус и уза­јам­на со­ли­дар­ност. 

Јер, не­ке ства­ри, јед­но­став­но, ни­ко не мо­же да ура­ди сам.