Реквијем за стару индустрију

„Стратегија за реиндустријализацију Србије“ Савета за привредни опоравак поставља се као некаква алтернатива економској политици вођеној у протеклој деценији. Она то није. Реч је о вапају за јачањем капацитета државе да подржи привреду и њен развој, нарочито извоз. То је важан вапај – и ја га делим са другима. Држава мора постати подршка привредном развоју, уместо што му је данас препрека. Но, промена улоге државе захтева пажљиво формулисану развојну стратегију и јасне одговоре на питања шта променити и како – да би се планирано могло спровести. „Стратегија“ (заправо, „Нацрт“) не нуди ни једно ни друго. У њеним магловитим формулацијама могу се препознати, поред добро познатих и прихваћених решења, или „зечеви из шешира“ или повратак у свет који више не постоји.

Централно место у овом документу заузима потреба за реалнијим девизним курсом, тј. за курсом који би подстакао извоз и обесхрабрио увоз. Но, да би се то постигло, „Стратегија“ нуди фиксирање курса, као неког зеца из шешира. Добро је познато да без пропратног пакета мера, сутрадан по фиксирању депрецираног курса цене скачу и враћају реалне односе на претходно стање. Нови реалан курс може бити само одраз промењених реалних економских односа – тј. трајно смањених плата изражених у еврима. Ако има једна неспорна тековина савремене економске науке и искуства, онда је то да се до депрецијацијереалног курса долази кроз фискалне мере. Уместо тога „Стратегија“ алудира на монетарну интервенцију какву води Кина, али Кина само брани већ стечене повољне реалне односе.

Највећи проблем са „Стратегијом” јесте то што, иако се понекад позива на неке нове концепте, она заправо представља жал за прошлошћу која не само да је неповратна за Србију, него је нема више нигде у свету. Не само да господин Ђуричин сугерише да Србија треба „да се врати у модел индустријске економије која је била пре отпочињања транзиције“, већ „Стратегија” позива на „условно смањивање обавезних резерви у пословним банкама које кредитирају експанзију разменљивих производа“. Е ту већ долази до правог размимоилажења са главним токовима струке.

Прво, усмеравање примарне емисије је потпуно погрешна и превазиђена мера – централне банке нису развојне институције. Јер, не постоји, никаква дилема да је уношење више „цена“ у тржиште новца погубно – води ка инфлацији и корупцији. Ако држава жели некоме да појефтини кредит, може да му субвенционише камате. Но, ако ће да дели субвенције, држава мора за то прво пажљиво да спреми и политике и институције. Јер, поставља се питање – кога и како субвенционисати? Данас и најсложенији производни системи немају јасне ни организационе ни државне границе.

Коме би америчка влада требало да да субвенцију кад би хтела да „подстиче“ производњу ајпода? За његову производњу „Епл”подуговара неколикоазијских предузећа, која заправо само склапају 451 део. Ти делови долазе из туцетаземаља, којима, опет, „националност“ није јасна. На пример, у деловима ајподакојиувозом из Кине вреде 150 долара по комаду само око три долара представља допринос кинеских радника. За нашу причу нарочито је занимљиво да „Еплу”остаје 80 долара – од 299 долара колико кошта ајпод. Те паре нису зарада за „индустријску производњу“ – „Еплова” делатност скоро у потпуности састоји се од услуга, и то не само оних „ухватљивих“ као што су инжењеринг и дизајн, већ и „неухватљивих“ као што је изградња једног концепта и његова популаризација.

У праву су писци „Стратегије“ кад магловито упућују на улагање у „адекватне технологије“ и у знање као битну функцију државе, али ни ту овај нацрт не одговара на питање како. А то је овде кључно питање. Најпре би било важно обезбедити да та средства не буду искључиви домен већ окошталих монополизованих организација, како предузећа, тако и научних и академских институција. У данашњој привреди, отвореност знања и подршка креативности малих, брза промена и прилагођавање, кључни су елементи за успех – а код нас баш ретке појаве. У Србији мало шта тера научнике навикнуте на статус кво, и на истраживање у познатом домену, да се повежу са привредом и усмере на оно што ће дати мерљив економски резултат. Да ствар буде још гора, они који се повезују с привредом и на том основу заслужено зараде, излажу се ризику да буду оптужени за опортунизам и корупцију.

Оно што „Стратегија“ не препознаје, а што сама показује, јесте да су за развијање знања каква су потребна држави која би помогла привреди потребне младе, нове и енергичне снаге ослоњене на знања из света. Свет је наставио да се мења и напредује док су се наша привреда и друштво урушавали. Сада морамо постати далеко отворенији према знању које се тамо може стећи, или одатле пренети овде, ако мислимо да се опоравимо и повратимо позицију коју смо у том истом свету имали пре двадесет година.

Србији треба визија, и треба јој стратегија развоја, а не реиндустријализација. Та стратегија мора изричито да се определи за освајање нових светских знања и тржишта. Она мора да каже како ће се то постићи – не само у смислу економских мера, већ и реформи у држави и друштву које ће омогућити да се те мере спроведу. Она мора отворено да призна да ће почетак – фискална консолидација како би се направило места у буџету за развојна улагања – бити болан. Таква стратегија мора се развити у дијалогу с целом привредом и широм струком, а нарочито оном новом, малом, и брзо растућом привредом Србије о којој данас скоро ништа не знамо а која је, поред „Фијата”, већ носилац раста извоза. Коначно, таква стратегија мора се радити уз ангажовање много озбиљнијих ресурса и аналитичког капацитета него што је Национални савет добио од државе, или био спреман сам да уложи.

Директорка Центра за високе економске студије, бивши гувернер НБС