На корак до трајне стабилизације

Добра вест је – прва фаза рационализације јавне управе је успела и превазишла наша очекивања. Још боља вест је да је и истовремено са рационализацијом текао и процес редовног пензионисања.

Дакле, „отпуштања“ је ипак било много мање од оних 14.500 о којима се причало, а смањење броја запослених је било веће. Нисмо, као 2005. и 2009. фингирали рационализацију, тј. великим отпремнинама „подстакли“ људе да оду у пензију који дан или годину раније и тако скупо платили да изгубимо људе.

На корак смо од трајне стабилизације финансија: потребно је још мало затезања каиша, али и реорганизације посла која ће досадашње уштеде учинити одрживим. Таква реорганизација донела би и значајно унапређење квалитета јавних услуга, од администрације до здравства.

Лоша вест је, пак, да је тај корак велик као скок преко провалије. Јер истински боља организација посла може да се успостави само ако променимо две лоше и дубоко укорењене навике: непостојање системске финансијске дисциплине, и замена форме за суштину у надзору управе над послом.

Управо услед недостатка финансијске дисциплине, смањење броја запослених морало је да се пропише законом. Спровели смо упоредна истраживања, покренули дијалог и препознали највеће неефикасности, као и највеће недостатке у капацитету.

Тиме је учињен озбиљан искорак у односу на немоћ коју је држава до сада показивали у оваквим ситуацијама. Први пут, смањење није било линеарно, тј. „једнако за све“. Било би нормално да смо само смањили буџет за плате, и да то аутоматски повлачи смањење трошкова.

Али, ми још од 1945. кад год нема новца – остајемо дужни, а не мењамо ни трошак, ни организацију рада. Сада смо ствари урадили другачије – нпр. локалним самоуправама које имају правих вишкова дали смо највећи задатак, док нарушени сектор социјалне заштите нисмо смањивали.

Структура је сада ипак само начета. Ако желимо да у другој фази обезбедимо дубље и трајне промене, припрема и спровођење реорганизације мораће да се ради кроз процес буџетирања, тј. стриктне финансијске планове.

Мора доћи до спајања институција, увођења нових технологија, консолидације мрежа установа и филијала. За те сложене процесе, закон који „броји главе“ једном годишње сувише је туп инструмент.

Он може послужити да прати и осигура увек болно смањење запослености, али визија и планирање реорганизације мора се изразити кроз једини заједнички именилац – новац. Реорганизација треба да донесе и друге уштеде и/или повећање зараде.

Не сме се дешавати да установе смањују број запослених тако што затворе самофинансирајуће послове, као што се десило сад са неким стоматолошким ординацијама. Повећање запослених може и да смањује трошкове, ако битно смањи прековремени рад.

За дубље промене неопходно је променити и другу лошу навику: управа мора бити способна и овлашћена да се бави суштином, а не само формом. Морамо наћи начин да се они који надзиру процес питају тече ли он стварно како треба. Да смо то могли, било би мање нерационалности и у првој фази.

Нова влада морала би себи дати не 100, већ 200 дана да пажљиво припреми буџет за 2017, уз планове трогодишњег трошења, као никада до сада. Они могу донети још уштеда, али с обзиром на добар напредак фискалне консолидације, ужурбано отпуштање на ком се до сада заснивао програм са ММФ-ом, носи више ризика него користи.

Најважније је да нови планови доведу до трајне промене начина рада – може и постепено, уз циљана улагања у технологију, обуку запослених и систематичну замену пензионисаних. „Сањаш Кори!“, рећи ће моје колеге у влади које, као и ја, добро знају са каквим се разапетим капацитетом и у хаотичним условима, сваке године доноси буџет ове земље.

Политичко вођство, ни у овој ни у владама пре нас, није криво за наслеђене „лоше навике“. Ипак, уз политичку вољу могуће је окренути нови лист и створити свест да без јасних правила понашања и начина да се она суштински проверавају, стојимо заглављени у транзицији већ четврт века.

Министарка за државну управу и локалну самоуправу