Na korak do trajne stabilizacije

Dobra vest je – prva faza racionalizacije javne uprave je uspela i prevazišla naša očekivanja. Još bolja vest je da je i istovremeno sa racionalizacijom tekao i proces redovnog penzionisanja.

Dakle, „otpuštanja“ je ipak bilo mnogo manje od onih 14.500 o kojima se pričalo, a smanjenje broja zaposlenih je bilo veće. Nismo, kao 2005. i 2009. fingirali racionalizaciju, tj. velikim otpremninama „podstakli“ ljude da odu u penziju koji dan ili godinu ranije i tako skupo platili da izgubimo ljude.

Na korak smo od trajne stabilizacije finansija: potrebno je još malo zatezanja kaiša, ali i reorganizacije posla koja će dosadašnje uštede učiniti održivim. Takva reorganizacija donela bi i značajno unapređenje kvaliteta javnih usluga, od administracije do zdravstva.

Loša vest je, pak, da je taj korak velik kao skok preko provalije. Jer istinski bolja organizacija posla može da se uspostavi samo ako promenimo dve loše i duboko ukorenjene navike: nepostojanje sistemske finansijske discipline, i zamena forme za suštinu u nadzoru uprave nad poslom.

Upravo usled nedostatka finansijske discipline, smanjenje broja zaposlenih moralo je da se propiše zakonom. Sproveli smo uporedna istraživanja, pokrenuli dijalog i prepoznali najveće neefikasnosti, kao i najveće nedostatke u kapacitetu.

Time je učinjen ozbiljan iskorak u odnosu na nemoć koju je država do sada pokazivali u ovakvim situacijama. Prvi put, smanjenje nije bilo linearno, tj. „jednako za sve“. Bilo bi normalno da smo samo smanjili budžet za plate, i da to automatski povlači smanjenje troškova.

Ali, mi još od 1945. kad god nema novca – ostajemo dužni, a ne menjamo ni trošak, ni organizaciju rada. Sada smo stvari uradili drugačije – npr. lokalnim samoupravama koje imaju pravih viškova dali smo najveći zadatak, dok narušeni sektor socijalne zaštite nismo smanjivali.

Struktura je sada ipak samo načeta. Ako želimo da u drugoj fazi obezbedimo dublje i trajne promene, priprema i sprovođenje reorganizacije moraće da se radi kroz proces budžetiranja, tj. striktne finansijske planove.

Mora doći do spajanja institucija, uvođenja novih tehnologija, konsolidacije mreža ustanova i filijala. Za te složene procese, zakon koji „broji glave“ jednom godišnje suviše je tup instrument.

On može poslužiti da prati i osigura uvek bolno smanjenje zaposlenosti, ali vizija i planiranje reorganizacije mora se izraziti kroz jedini zajednički imenilac – novac. Reorganizacija treba da donese i druge uštede i/ili povećanje zarade.

Ne sme se dešavati da ustanove smanjuju broj zaposlenih tako što zatvore samofinansirajuće poslove, kao što se desilo sad sa nekim stomatološkim ordinacijama. Povećanje zaposlenih može i da smanjuje troškove, ako bitno smanji prekovremeni rad.

Za dublje promene neophodno je promeniti i drugu lošu naviku: uprava mora biti sposobna i ovlašćena da se bavi suštinom, a ne samo formom. Moramo naći način da se oni koji nadziru proces pitaju teče li on stvarno kako treba. Da smo to mogli, bilo bi manje neracionalnosti i u prvoj fazi.

Nova vlada morala bi sebi dati ne 100, već 200 dana da pažljivo pripremi budžet za 2017, uz planove trogodišnjeg trošenja, kao nikada do sada. Oni mogu doneti još ušteda, ali s obzirom na dobar napredak fiskalne konsolidacije, užurbano otpuštanje na kom se do sada zasnivao program sa MMF-om, nosi više rizika nego koristi.

Najvažnije je da novi planovi dovedu do trajne promene načina rada – može i postepeno, uz ciljana ulaganja u tehnologiju, obuku zaposlenih i sistematičnu zamenu penzionisanih. „Sanjaš Kori!“, reći će moje kolege u vladi koje, kao i ja, dobro znaju sa kakvim se razapetim kapacitetom i u haotičnim uslovima, svake godine donosi budžet ove zemlje.

Političko vođstvo, ni u ovoj ni u vladama pre nas, nije krivo za nasleđene „loše navike“. Ipak, uz političku volju moguće je okrenuti novi list i stvoriti svest da bez jasnih pravila ponašanja i načina da se ona suštinski proveravaju, stojimo zaglavljeni u tranziciji već četvrt veka.

Ministarka za državnu upravu i lokalnu samoupravu