Ирански излаз у Азију

Нови владар Туркменије Бердимухамедов посетио је недавно Техеран, промовишући отвореност своје земље према Ирану, али и отварање Ирана, кроз Туркменију правцем централне Азије. 

Говори се о "трговачком коридору север–југ", нечем што је на столу политичког планирања деценијама, али неоствареном. Дабоме, обично због пречих страсти појединих политичких феудалаца у подручју. На пример, Каримова у Узбекистану. Он је често пресецао транспорт возила и возова из Таџикистана или Киргизије, објашњавајући саботажу саобраћаја увек неком од узбечких антирежимских буна. (Земља са осам хиљада политичких затвореника вероватно их и мора имати!)

Долазак Бердимухамедова, господара највећих резерви гаса у подручју после руских, код председника Ахмадинежада наговештава много шта о "Ашхабаду после апсолутисте Нијазова".  Нова личност у таквој столици увек је као пред таблом за шах. Свет је види кроз "отварање" првим потезима. Током шест првих дана на власти, Бердимухамедов их је "повукао" три. Одредио је највећег зналца туркменбашиних тајних послова с гасом Тагијева за шефа Туркменгаса, и именовао га је министром. Примио је шефа владе Русије Фраткова, и потврдио стабилност руско-туркменских односа. И, скоро истовремено, примио је шефа владе Турске Ердогана, и потврдио стабилно братство турског и туркменског народа.

Тек после тога је посегнуо, и за мало мање од два месеца – склонио на "другу дужност" Ахмурада Реџепова, туркменбашиног Берију. Није волео да у близини има најмоћнијег полицајца, који би га већ и присуством подсећао да је захваљујући њему добио функцију шефа државе. Сада се могло на посао. У Ашхабаду, нови председник је међу првима примио људе Шеврона, једног од експонената америчког интереса за "транскаспијски гасовод", како би се гас из Туркменистана испумпавао негде на Егеју, мимо Русије. Али онда је, после свега неколико дана, угостио и председника Путина – и потврдио максималну дугорочну продају гаса Русији, као и пристанак да један сасвим нови високопропусни гасовод прође обалом Каспијског мора, кроз Казахстан право у Русију.  Такав је контекст догађаја у чији је миље сада уграђен и Иран.

Иран је притешњен, на једној страни морем, на другој блокадом САД. Шта би му могао донети "коридор север–југ", који је био тема разговора двојице? Излаз у централну Азију. То би могло бити корисно свим земљама тог подручја.

Бердимухамедов је поменуо "железнички пројекат, који би две братске земље изградиле заједнички", рекавши да би железница могла досегнути даље, "друге и треће земље" региона. Потенцијални правац је и излаз на луку у Пакистану, међутим тек када се одлучи судбина рата у Авганистану. На такав догађај "чека" и ирански гасовод.

Поводом железнице огласио се и Назарбајев. Казахстан је за повезивање туркменско-иранског крака "копчом" у Астани – једним делом за Трансибирску железницу (запад–исток), а делом, с правцем Казахстан–западна Кина.  И остали у централној Азији желе у такво интересно друштво, па се тим поводом помињу још "Ташкент или Бишкек (Узбекистан, Киргизија) и пролаз у Таџикистан".