Од голготе до победе

„После славних победа на Церу и Колубари, устукнули смо пред незадрживом царском војном машинеријом. Привикавали смо се на сурову неумитност, одступајући. Тихо, без ропца, погнуте главе напустили смо своју земљу. Смрт је била са нама, на путу од Косова, преко Албаније до Крфа и острва Видо. Из Солуна је на фронт јурнуло све што је могло да носи оружје. У ров су упућени и старци трећепозивци и голобради младићи, тек опорављени од рана и болести. Кренули смо у јуриш на Могленске планине. Вукла нас је неизмерна жеља да што пре стигнем у родни крај. Шта је крајњи циљ? Београд! Идемо дотле док га не уздигнемо...”

Ово је део монолога који изговара Стеван, потпоручник артиљерије (тумачи га Иван Босиљчић) на почетку представе „Српска трилогија”, рађене по роману Стевана Јаковљевића, у драматизацији Миодрага и Светолика Никачевића. Реч је о подвизима српских јунака из Првог светског рата, односно елитној чети добровољачког одреда српске војске која се две године налазила на стотинак метара од бугарских јединица.

 Премијера „Српске трилогије”, у режији Славенка Салетовића, са седамнаесточланом мушком глумачком екипом, биће изведена сутра на Великој сцени Народног позоришта у Београду, које ће  уједно обележити и свој 145. рођендан. Национални театар овом представом улази у обележавање 100-годишњице од почетка Првог светског рата. Драматург је Славко Милановић, сценограф Борис Максимовић, а косценограф Тијана Траиловић. Костиме је креирала Катарина Грчић, а композитор је Мирољуб Аранђеловић Расински.

Поред Ивана Босиљчића, Јаковљевићеве јунаке тумаче и Вук Костић (Стојановић, капетан, командир јуришног одреда), Миленко Павлов, (Живорад, посилни), а ту су и Вук Салетовић, Бојан Кривокапић, Павле Јеринић, Радован Миљанић, Бошко Пулетић, Андреја Маричић, Зоран Ћосић, Слободан Степић, Милош Ђуровић, Стефан Бузуровић, Иван Заблаћански, Вахид Џанковић, Борисав Миљковић и Никола Радека.

Јаковљевић је својом „Српском трилогијом”, први пут објављеном 1937. године, исписао, по речима Славенка Салетовића, странице једног од најбољих европских антиратних романа.

„Реч је о драми која нас подсећа на вредности којих се у овом времену, чини ми се, помало стидимо. Она је покушај отимања од заборава у историји српског народа који је остао и треба да буде запамћен као кулминација правих националних вредности, верских, људских, где су поштење, част, оданост, лична жртва за неки циљ били нешто што је онога ко је то радио оличавали и уздизали до херојства. Ово наше време је другачије. Представа нема намеру никога да подучава, хтела би да подсети на важне теме и ствари”, каже Салетовић.

На причу се надовезује и Иван Босиљчић, који напомиње: „Овом представом заправо желимо да подсетимо на чињенице које смо за само један век заборавили, а то је да се у том историјском тренутку десила највећа мобилизација српског народа у новијој историји ратовања. Мобилисано је 737.000 војника или 24 посто целокупног становништва. То је и за данашње појмове невероватно, а замислите шта је значило тада.”

„Негде на почетку проба глумци су зачепркали по својој породичној  историји. Сваки од нас имао је неког претка који је био Солунац. То значи да је у рату од 1914. до 1918. учествовала цела Србија. Имамо велику историјску одговорност радећи ово дело. Мој Живорад је, заправо, човек који стално шета по рововима да би подржао јунаке, да би им рекао по једну лепу реч и понудио чашицу ракије: „Хајде попиј за здравље! За славу! За свеца!”, објашњава Миленко Павлов.

Павле Јеринић тумачи наредника Драгана, студента права који је добровољно дошао да брани своју отаџбину. Стигао је из Француске, где је био на студијама, а Бојан Кривокапић поручника Рајка, мало распојасаног човека, али истинског патриоту.