Једно те исто

Током овог месеца у Београду су различитим поводима одржане две значајне конференције – обе посвећене демократији. Прву је организовало Одељење за социологију Филозофског факултета, а другу Београдски фонд за политичку изузетност. Осим по основној теми и учешћу интересантних аутора из региона и Европе сличност оба скупа је што се, у мноштву значајних тема, отворило и питање да ли реално постојеће демократије нуде грађанима стварни политички избор?

Иван Крастев је, на пример, констатовао да грађани на изборима могу променити људе, али не и политику, посебно не економску политику. Неки други аутори су коментарисали да демократски избори личе на избор између „кока коле” и „пепсија”, а да се нико не брине о онима који не воле газирана пића и посебно о онима који не могу приуштити ни једно ни друго. Аутор овога текста је указао да су све постпетооктобарске владе без обзира на предизборна обећања водиле суштински исту политику.

Другим речима, у политичкој арени као искључиви такмаци за власт појављују се странке левог и десног центра које се у основи залажу за исте политичке циљеве. Квалитативна разлика између левице и деснице не постоји, осим уколико се не односе на питања која не угрожавају остварење циљева неолибералне агенде. Међутим, чак и у областима која се односе на такозвана идентитетска питања нема много разлика између актера који представљају реалан избор на данашњој политичкој сцени. Начелно, све битне странке се,„као”,залажу за остварење цивилизацијски достигнутих права и слобода различитих идентитетских група, али у пракси под различитим изговорима не чине довољно да се оне реализују и стекну неопходни легитимитет.

Политичка борба се, дакле, не води око суштинских питања, као што је избор другачијих праваца друштвеног развоја или око заштите интереса различитих друштвених група, односно класа. Уместо тога, садржај те борбе се исцрпљује у међусобним оптужбама за различите афере или корупцију која упркос томе не јењава итд. Због тога је политика већ дуго сведена на личности политичких вођа, а за праћење њихових активности све мање заинтересовани грађани се мотивишу откривањем и производњом скандала уз велику помоћ медијске индустрије.

Одавно је примећено да оваква ситуација води у политичку апатију која погодује свему осим развоју демократије. Но, у последње време све чешће се указује да је непостојање стварне алтернативе један од разлога јачања екстремистичких покрета. У развијеним земљама севера покрети и странке екстремне деснице обилато користе поменуту ситуацију тако што своје ксенофобичне погледе представљају као алтернативу постојећој политици коју воде странке левог и десног центра. У ситуацији дуготрајне економске кризе и раста несигурности сваки приступ који нуди нешто другачије у односу на постојеће представља мамац за разочаране бираче и тиме се све чешће објашњава раст популарности ових покрета и странака у све већем броју развијених европских земаља.

У Србији се може очекивати поплавни талас сличних покрета. Тренутна ситуација би се могла назвати стањем инкубације, а постојећа политичка клима управо погодује развоју ових „алтернативних” покрета. Њихова мета, наравно, неће бити страни радници, али се може очекивати да ће се на удару наћи различите мањинске групе и мањинска мишљења. Под заставом борбе за праве, а то ће рећи већинске вредности – шта год то значило, ове групе ће разним средствима покушати да се наметну, стекну легитимитет и да заузму место у политичком простору.

То им по свој прилици неће бити тешко јер реалне опозиције у Србији и нема. Највиши домет постојеће опозиције огледа се у домену захтева за утврђивање ауторства за политике које реализује постојећа власт, а не њиховог довођења у питање. С друге стране, рејтинг постојећој власти још увек расте између осталог захваљујући критици активности претходне власти. Међутим, близу је памети претпоставити да ће и садашња власт, водећи мање-више исту политику као и претходна, запасти у исте или сличне тешкоће.

Мада постоји уверење да грађани брзо заборављају, треба приметити да искуство показује како странке које се не реформишу и не направе озбиљне заокрете у својој политици не успевају да се на велика врата врате у политичку арену. Но, за будућност демократије у Србији је важније што ће без таквих заокрета једину опцијуу будућности представљати екстремистички покрети – пре десне него леве оријентације.

Наравно, осим политичке највећу одговорност за непостојање рационалних другачијих програма има интелектуална елита. Нажалост, у њој још превладавају идеје које су у свету доминирале крајем прошлог века.

Ванредни професор на Филозофском факултету у Београду