Свесно сам се обрушио на Цркву

Поводом свог новог романа „Свети Никола у Торонту”, у издању „Платоа” Небојша Милосављевић, у шали изјављује да ће имати озбиљних проблема, нарочито због људи који ће се у роману препознати. Милосављевића знамо као новинара „Политике”, који је својим послом наставио успешно да се бави и у Канади, и који баш због љубави према овој, као и према родној земљи, често зна да буде оштар у критикама. Стеван, главни јунак новог Милосављевићевог романа, долази на идеју да српској емиграцији у Торонту објави посету престолонаследника Александра, на слави Светога Николе, код „виђенијих” домаћина. А улогу престолонаследника игра један погодни Грк, док је циљ окупљања и прикупљање позамашног прихода за изградњу цркве. Све што се затим дешава у најмању руку је трагикомично. Будући да се вратио у Србију, после близу две деценије живота у Торонту, Милосављевић следећу књигу најављује као наставак приче о повратнику. Јер, како каже, за оне који су дуго „напољу” повратак у Србију својеврсна је „друга емиграција”.

Роман је заснован и на принципу контраста, старија, послератна емиграција, супротстављена је оној која је у Канаду долазила деведесетих, и након тога…

Та стара генерација емиграната, која је отишла у Канаду после 1945. године, прочитана је књига. На Видовдан, 28. јуна 1995. године, био сам на Нијагари, где се одражава највеће окупљање Срба у Северној Америци, као уредник српских новина. У почетку то изгледа као вашар, а онда почињу говоранције без икакве чак и политичке идеје, мада се ти људи представљају као политички емигранти, монархисти, који мрзе комунизам. Међутим, Тито је тада већ 15 година био покојни, Југославија се распала, али они су и даље понављали исту мржњу, исту негацију која је основ свих њихових говора. Рекао сам им једанпут да би били савршени партијски апаратчици да су остали у Југославији, председници радничких савета и слично. Млађе генерације, које су долазиле у Канаду по принципу „продао бабин стан, спаковао диплому Машинског или Електротехничког факултета”, имали су довољно новца за почетак новог живота, за успех. Шта је успех? Кућа, кредит, троја кола, златни ретривер. Никада нисам могао са њима да нађем заједнички језик.

Ударили сте на најважније стубове српства?

Свесно сам ударио на Цркву као институцију, јер сам за све ове године колико сам живео у Канади могао да видим шта се дешава. Црква је себи давно наметнула улогу стожера окупљања наше емиграције, центра из кога крећу све акције националног фронта. У роману сам описао епископа канадског Георгија, коме сам само наденуо другачије име, чији је рођени брат, епископ Западноевропски, недавно смењен управо због криминала. У канадским новинама на српском језику писао сам о томе како је епископ Георгије хапшен на аеродрому Пирсон у Торонту, зато што је шверцовао велику количину кеша, и да је званично два пута оптужен за силовање наших калуђерица. Канадска телевизија Си-Би-Си правила је емисију о томе. Он даље остаје први човек српске Цркве у Канади. То по мом мишљењу Цркву искључује из сваке здраве приче о српској заједници у Канади, јер се њена мисија своди искључиво на новац. Скупља се пуно новца за изградњу цркава, међутим, питао сам владику када ће скупити новац за изградњу старачког дома или школе…

Разобличујете одређене типове људи. Радојку која је постала Рејчел, Петра који је постао Питер…?

Моја је намера била да разбијем предрасуде о елити, о томе да је крем отишао из Србије, а да су најгори остали. Каква елита? То нема везе са истином. Нисам чак ударио на то да ли су ти људи интелектуалци или не, већ сам показао да елити не припадају по дефиницији да своје образовање и интелигенцију не користе за опште добро. Стојим иза становишта да Србија као друштво нема елиту, то јест да има квазиестрадно-пинк- спортску елиту. Али, одласком људи почев од 90- их, Србија ништа није изгубила. Ми смо врло заменљиви. У Торонту се нашла група људи која себе поставља за елиту српске заједнице, а сумњива је по моралном питању. Кажем – Србија се спасла. Анализирам успехе искомплексираних типова који нису имали никакав друштвени живот, а успели су да заврше факултете и отишли у Канаду, за разлику од шмекера који су имали част и знали да је бране. Шмекери ове „типове” нису сматрали за озбиљну претњу, и ту су жестоко погрешили, јер су ови размишљали само о освети. Само су сачекали своје време. То се дешава и у Србији на макроплану. Комплекс ниже вредности покреће овај свет.

Поставља се питање и патриотизма, да ли је бољи патриота онај ко Србију види издалека или онај ко је овде?

Људи који су отишли из Србије, и стекли сигурност згртањем новца, мисле да имају право да деле лекције о патриотизму, задојени великосрпском идеологијом. Писао сам о навали патриотизма, нарочито док је Србија 1999. била под бомбама. Човек кога сам описао као Петрашевића, а у ствари је то Бора Драгашевић, бивши љотићевац, стави се на чело демонстрација, испред америчког конзулата у Торонту. Демонстрације су у седам, после радног дана, окупи се пар стотина људи који се слатко испричају. Драгашевић одржи ватрени патриотски говор, а затим свако седне у свој кадилак и оде кући.

Поред главног јунака Стевана, стари професор Пејчиновића, као резонер, потпуно се издваја из опште бурлеске. Ко је био прототип за њега?

Упознао сам пар таквих људи, један од њих живи у Монтреалу, један је од најцењенијих канадских научника. Четрдесет година није био у Србији, а говори савршени српски језик. Он се бави својом струком, али никада није био део „патриота”. Мање образовани, техничка интелигенција и они који желе да се уклопе најлакше прихватају „серглиш”, гротескну мешавину српско-енглеског, што сам и описао у роману.