Америчко поклоњење Кенедију

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Полагањем венца на гробницу на којој гори вечни пламен и поклоњењем свом славном претходнику, 44. и 42. председник САД, Барак Обама и Бил Клинтон, формално су окончали дуго обележавање 50-годишњице атентата на Џона Кенедија. Више од месец дана комеморација, десетине нових књига, хиљаде новинских текстова и специјалне телевизијске емисије показали су да фасцинација Американаца овом личношћу није уминула – и да он постаје све снажнија историјска метафора.

Још једном је ожаљен један инспиративни лидер, мада је овога пута више него пре био уочљив контраст између емоција и реалности: док историчари све више учинак његовог кратког (две године и 10 месеци) председниковања своде у адекватан оквир („Био је добар, али не и велики председник”), национална фасцинација Кенедијем расте.

Да ли због тога што је отишао на врхунцу снаге (био је најмлађи председник у историји САД, први рођен у 20. веку), да ли зато што је био дотле најзгоднији и најшармантнији, због његовог „аристократског” порекла (изданак моћног клана) или чињенице да је брутално убијен, тек Кенеди је у минулих пола века постао симбол националног самопоуздања и великих потенцијала Америке, 15 година после Другог светског рата, када се чинило да земљи треба само неко ко ће њену енергију да правилно усмери.

Неће се, наравно, никада сазнати да ли би америчка и светска историја имала битно другачији ток да није било фаталних хитаца које је испалио „марксистички симпатизер” Ли Харви Освалд (ако се прихвати званична верзија атентата), али и овим поводом су била неизбежна подсећања да је оно што је уследило било у великом нескладу са обећањима које је донео Кенедијев улазак у Белу кућу, после оштре председничке кампање и његове веома тесне победе над републиканским ривалом Ричардом Никсоном.

Шездесете године прошлог века у Америци су биле време атентатора (убијени су и велики борац за људска права Мартин Лутер Кинг и Роберт Кенеди, Џонов рођени брат), земља се заглавила у бесмисленом рату у Вијетнаму... То је и време великих расних побуна у Детроиту, Лос Анђелесу и још неким градовима и време у којем нараста снажан антиратни покрет.

Ни полувековна комеморација, као ни све претходне нису донеле одговор на питање зашто је Џон Кенеди убијен, додавши међутим нове томове у већ веома велики корпус литературе која се бави свим аспектима атентата, а у коме тек понека књига потврђује званичну верзију председничке (Воренове) комисије да је пуцао само Ли Харви Освалд и да није имао помагаче, док 99 одсто осталих износи разне, мање или више уверљиве теорије завере.

Како год било, атентат извршен 22. новембра 1963. био је велика америчка траума, подједнако тешка као и она од 7. децембра 1941. (напад Јапанаца на Перл Харбор), или 11. септембра 2001. (стравична терористичка диверзија Ал каиде у Њујорку и Вашингтону). У сва три случаја Америка је уздрмана у својим темељима, али и увек успела да се прибере.

Кенеди је и лепа и ружна успомена, а оних који се сећају где су били кад је убијен све је мање. Американци из послератне „бејби бум” генерације 1963. били су сувише млади да би разумели шта се у ствари догодило, а за оне рођене после то је само занимљива лекција из уџбеника.