Бранково коло

Расправе на српској уметничкој сцени, као и остале српске расправе, представљају хвале вредан допринос општој историји бесмисла, која са општом историјом бешчашћа не мора да буде, али често јесте, у тесној, да не кажем судбоносној вези.

Запажен допринос тим расправама и прилог за поменуту повест, у прошлонедељној емисији „Утисак недеље“ понудио је некадашњи помоћник министра културе Бранислав Димитријевић.

По њему, постоје два културна концепта који су, оба, рђави. Један је „конзервативни“, који подразумева помоћ државе својој националној култури, а други неолиберални, који културу препушта тржишту.

Ако придодамо НВО концепт гребања о стране фондације, који је Димитријевић, гле чуда, заборавио да помене, с том оценом би се још и могло сложити, будући да на овом свету, несавршеном,какав га је бог дао, ништа није бело и све је мање или више лоше. Истина, могло би се рећи и да ништа није црно, и све је мање или више добро, али ту већ долазимо до оне отрцане приче са полупуном или полупразном чашом из приручника типа „постаните психолог за недељу дана“, што је јасан сигнал да с даљим логицирањем на ту тему ваља стати.

Елем, када почињу муке с Димитријевићем?

Онда када лошим концептима покуша да понуди алтернативу. А алтернатива је, каже, оно што ради у студију присутни Владимир Арсенијевић. Оно што раде неки млади уметници који, како рече, праве представе и снимају филмове за нула динара!? И – да се претпоставити – оно што, ваљда такође „за нула динара“, ради сам Димитријевић, који је, будући „скроман“, одлучио да своју маленкост реторички прећути.

Пошто је снимити филм или поставити представу за нула динара теоретски немогуће и пошто Димитријевић не може бити толико неупућен да мисли како јесте, поставља се питање зашто се прави невешт.

Зато што се – ако са нула динара пређемо барем на један једини динар, поставља следеће непријатно питање: ко је тај динар дао?

Ако је држава – испада да су и ти уметници у служби конзервативног концепта. Ако су позајмили кинту за коју рачунају да ће им се на мрском тржишту вратити – опет не ваља. Ако су се самофинансирали, значи да им се може, а то „на ову кризу“ не би било добро прихваћено. Ако су, међутим, у питању мецене из НВО сектора – то мирише на препознатљиву идеологију, а Арсенијевић и Димитријевић су, како је овај потоњи изричито нагласио – уметник и уметнички арбитар. Нипошто идеолози!

Што се Арсенијевића тиче, фестивал Крокодил који организује – будући да су НВО спонзори почели да гаје змије у џеповима – како је сам рекао, делом финансира хрватска, а делом српска држава, па би, тако, по Димитријевићу, испало да се уклопио у концепт промовисања националне културе – мањим делом српске,јер је Србија, како рече, стисла кесу, а већи делом хрватске,јер су Хрвати, каже – издашнији. Као писац, Арсенијевић се, одлучивши да му „Лагуна“ буде издавач, јасно определио за тржишни концепт, у чему нема ништа спорно, али то Димитријевићу такође није по вољи.

Е сад – питаћете ви – шта би тај Димитријевић уопште хтео?

Не знам, али могу да нагађам.

Хтео би, све ми се чини, да држава, уместо да промовише своју националну културу, промовише њега и оно што се њему допада, а што је, због оних змија у џеповима НВО спонзора, озбиљно доведено у питање. А он да буде селектор општег типа. По могућности – доживотни министар културе, ако већ не може доживотни председник.

А тржиште? Тржиште би укинуо. Вероватно уз образложење да свест конзумената још увек није сазрела. А када ће – не знамо.

Ако ствар посматрамо тако, онда је разумљиво одушевљење некадашњим директором Народне библиотеке Србије Сретеном Угричићем,које је Димитријевић демонстрирао у поменутој емисији.

Концепт стављања државне функције у службу самопромоције и промоције сопствених идеја,које ни са вољом пореских обвезника ни са „струком“ немају ништа заједничко, а који је тај „културни радник“ успешно фурао десетак година, Димитријевић је, са много мање успеха, покушавао да спроводи свега две године, колико су га, како рече, држали у министарству.

Истина, ни Угричић у дужини мандата није рекордер. Бивша директорка Музеја савремене уметности Бранислава Анђелковић Димитријевић је, на пример, на том положају столовала дванаестак лета. А при том, за разлику од библиотеке која је коначно прорадила, њен музеј и даље није.

Али, једно је Бранка, друго је Бранко.

Ако не за Бранку, за Бранка је Угричић недостижни узор.