Предмети

На филму, ствари који се појављују испред камере стручно се називају реквизита. Постоје посебни стручњаци за ту област, који су искључиво задужени за предмете који се снимају. Зову се реквизитери. Зашто је важно да се неко тиме бави толико детаљно и пажљиво, чак професионално? Зато што предмети, издвојени из општег контекста, на филму добијају посебно значење и често имају исто тако важне улоге каооне које играју глумци.

Нож у близини опасног човека, свежањ неотворених писама, застава пободена насред бојног поља, кабриолет дречаве боје, очев џепни сат, ташна пуна пара и слично, само су општа места која предметима дају симболично значење и на најкраћи могући начин говоре о суштини тренутка који се одиграва пред нама. Нема тих изговорених речи које речитије говоре о лику шипарице од постера у њеној соби.

Филм „Грађанин Кејн“ Орсона Велса,који многи, а међу њима и моја маленкост, сматрају најзначајнијим делом у историји кинематографије, почиње детаљем –стакленомкуглом: играчке са кућицом по којој пада снег када је продрмате, која се налази у руци умирућег човека. Последње што на самрти изговара главни јунак, чију бурну биографију ћемо у филму пратити од почетка до краја (мада не тим редоследом), јесте: „Пупољак.“ У тој речи је сабијена суштина овог ремек-дела. Филм се завршава фантастичним кадром, панорамом преко безброј ствари које је иза себе оставио ексцентрични милионер. У мору предмета који више не служе ничему, радник узима онај на коме стоји натпис „пупољак“ и баца га у ватру, заједно са осталим предметима који су припадали покојнику. Црни дим се диже изнад замка Ксанаду говорећи речитије од било какве тираде шта аутор мисли о смислу живота.

За разлику од филма, у коме ствари добијају неслућени драмски значај, предмети из наше околине често остају непримећени. Иако им се не може порећи важност,они, самом чињеницом што су све време ту, поред нас, привидно губе на значају. Заборављени, чаме по фиокама, на скривеним местима у стану, у буџацима подрума. Како филм, за разлику од нашег живота, траје кратко, само тих сат и по, два, предмети који припадају његовим јунацима одједном постају јако значајни.

Али то не значи да ствари и стварчице који припадају нашим животима немају моћ. Једино што су оне, као што рекох, распоређене у великом временском интервалу и разблажене свакодневним догађајима и узбуђењима. Али, кад-тад оне покажу своју снагу. Отворите орман и негде на дну, међу заборављеним мајицама набасате на ону за коју вас везују успомене из младости. Узмете је у руке и, уз мирис нафталина, погледате у прошлост, у неповратно време. Ставите је на груди и схватате да је више не можете обући јер сте се у међувремену удебљали. Тај тренутак вас неки пут дотакне више него било који догађај из свакодневице.

Мој рођак не дозвољава да се било шта баци. У породици, често га благо исмевамо због тога. Али то је његов поглед на ствари. Ви сте наумили да се отарасите старог грамофона, кад, ето ти њега! Упрти га и однесе у свој пространи подрум пун свакојаких, углавном непотребних предмета. Остави га ту, не са идејом да га сахрани већ са варљивом надом да ће та застарела направа једнога дана затребати. О чему се ту ради, ђаво би га знао. Да ли о борби против пролазности, илузији да се рушилачки ход времена може успорити? Не знам.

На другој страни, постоје ствари за које смо, из овог или оног разлога, нераскидиво везани. Ја, на пример, имам тежак, старински ручни сат до ког ми је веома стало. Купио сам га давно, на неком од путовања и он се претворио у парадигму ко зна чега. Углавном, стављам га на руку сваког јутра и целог дана осећам његову тежину, као да сам њиме повезан са нечим што не припада овоме тренутку. Данас, када сваки мобилни телефон и рачунар поседују апсолутно тачанчасовник, мој застарели и незграпни сат који жури и има изгребано стакло представља свакако анахронизам. Али, баш ме брига, док је он на мојој руци,осећам се некако сигурно.

Наравно, постоје такозвани уметнички предмети који се чувају по музејима и својом изузетном израдом и материјалом од кога су сачињени представљају вредност по себи. Поједине жене сматрају да им скупоцен накит на неки начин осигурава будућност. Колекционари посвећују животе прикупљању ретких марки и новчића,а поједини љубитељи као реликвије чувају предмете који су припадали славним личностима.

Ипак, сматрам да су највреднији предмети управо они којих више нема. Разбијена шоља из које смо пили још у детињству, изгубљени шал који смо на поклон добили од некога кога више нема или украдени бакин прстен немају цену. Њихов нестанак боли и тера нас да проклињемо тренутак у коме смо се толико везали за једну обичну ствар.