Дани када је свет био на ивици

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Амерички дневници су јуче специјалним додацима, или одвајањем знатног простора у редовним издањима, дали свој завршни допринос полувековној комеморацији председнику Џону Ф. Кенедију, подсећајући и да је главна улога председничке институције да земљу инспирише и охрабри, што је Кенеди успевао боље од иједног у новијој историји.

подсећање на трауму коју је донело његово убиство неизбежно је оживело и успомене на дане када је свет био најближи нуклеарној катаклизми, која је његовим државничким потезима (на које је друга страна узвратила) криза смирена и започео детант, попуштање затегнутости које ће од тог момента бити хладноратовски пратилац све до његовог окончања.

Каква је у ствари била спољна политика Џона Кенедија, кога су питања рата или мира интересовала још у раној младости и којој је много пажње посветио и у својој кампањи, што је ретко ко чинио и пре и после њега.

Кенеди је први показао да је одговорност америчког председника у нуклеарној ери огромна, с обзиром на то да у нуклеарном рату не може да буде победника. „Унутрашња политика може само да нам нашкоди, а спољна може и да нас убије”, рекао је једном приликом.

Његова спољнополитичка и војна стратегија као средишњи циљ имала је да максимално умањи изгледе да рат нуклеарним оружјем избије неком грешком. У њеној реализацији имао је два компетентна сарадника: шеф Пентагона му је Роберт Макнамара, а на челу Стејт департмента Дин Раск.

Кенеди је у Белу кућу ушао у јануару 1961, када се чини да је ривалски идеолошки блок, комунизам који предводи Совјетски Савез у експанзији. Москва је, слањем првог човека изван граница Земље, Јурија Гагарина, испредњачила у свемирским истраживањима и истовремено развила и ракете које су биле стварна претња Америци.

То је и време „нултог збира”, када је сваки добитак једне стране губитак друге. Америка је само годину дана пре председничких избора у којима је Кенеди био победник добила комунистичког суседа, Кубу. Совјетски вођа из тог времена, Никита Хрушчов, поред подршке вођи кубанске револуције Фиделу Кастру најављује и помоћ покретима за национално ослобођење и другде, а пре свега у државама југоисточне Азије.

Догађаји који су обележили његов недовршени мандат и који су биланс његове спољне политике учинили неизбалансираним, пре свега су инвазија у кубанском Заливу свиња, потоња ракетна криза и на крају детант који је испословао са Хрушчовом.

Инвазију 1.300 кубанских емиграната, са циљем да се свргне Кастров режим, ЦИА је испланирала још за време Ајзенхауера, Кенедијевог претходника, али је Кенеди био тај који је у априлу 1961. на то пристао.

Резултат је био потпуни дебакл: Кастрове снаге којима је командовао он лично, контрареволуционаре су поразиле за три дана.

Кенеди је прихватио одговорност за неуспех, лекција коју је извукао била је да у некој међународној кризи председник треба да има пуну контролу, али га, како констатује једна анализа, тај фијаско није научио да се не меша у унутрашње ствари других земаља (то у ствари није научио ни један амерички председник).

Практична политика која ће остати још дуго после Кенедија биће помоћ десничарским режимима да елиминишу своју левичарску опозицију и жмурење пред драстичним кршењем људских права, што је било најочигледније у Аргентини и Чилеу.

Кенеди је међутим био тај који је, слањем 16.000 војних „саветника” отворио врата америчком заглављивању и на крају понижавајућем поразу у Вијетнаму.

Са Хрушчовом се први пут срео у јуну 1961, али то што су се упознали Москву није спречило да у августу исте године у Берлину подигне зид да би спречила да Немци из социјализма беже у капитализам. Кенеди је реаговао оштром реториком и мобилисао резервисте, али даље од тога није ишао. Берлин је посетио у јулу 1963, где је одушевљено дочекан, поготово после чувене прокламације „Ја сам Берлинац”.

Трка у наоружавању под њим је убрзана, а онда је и Америку и свет уздрмало откриће да су Совјети на Куби тајно поставили своје нуклеарне ракети.

То је било Кенедијево највеће искушење. Потез који је повукао била је блокада Кубе као знак америчке одлучности, уз истовремено отварање канала за комуникацију са Хрушчовом. Поручио му је да неће бити инвазије на Кубу, уз великодушну понуду да после демонтаже руских ракета уклони и америчке постављене уз совјетску границу у Турској. Хрушчов је то прихватио.

У свом најчувенијем говору одржаном у јулу 1963, Кенеди је најбоље досад указао на бесмисао рата и поставио темеље детанту, позивајући противника да се заједно посвете миру и разоружању: „Оно што нам је свима заједничко, то је да смо становници ове мале планете. Сви удишемо исти ваздух, радујемо се будућности наше деце. И сви смо смртни...”

Месец дана пре атентата, 17. октобра 1963, председник Југославије Јосип Броз Тито је са супругом Јованком, на позив председника Кенедија, био у посети САД. Домаћин му је приредио ручак у Белој кући, размењене су здравице и била је то једна од ретких прилика кад је Југославија бар номинално била равноправна са САД. Тито се тада афирмисао као лидер несврставања, а Кенеди је пружио подршку Југославији као земљи ни на Истоку ни на Западу.