Срп и чекић у студију

Пре неки дан, потпредседник ЛДП Бојан Ђурић изразио је на „Твитеру” (јавни је то облик комуникације, па се може преносити у друге медије) наду да функционеру ДС „неће дозволити да унесе срп и чекић у студио”. Била је то алузија на „несносну демагогију” које се ДС упорно држи, али и демонстрација новооткривеног значаја „економских разлика” које су наводно удаљиле ЛДП од ДС, а приближиле га СНС.

Међутим, односи међу странкама неће бити тема овог текста – већ нешто друго. Како смо дошли до тога да се свака лева политика етикетира као уношење српа и чекића, симбола тзв. реалног социјализма, у расправу? Постоји ли нека друга лева политика мимо „српа и чекића”?

Ако погледамо нашу данашњу политичку сцену, тешко да можемо закључити да постоји. Чак ни поменута Демократска странка која је оптужена за чекићство до јуче је била на власти и имала је премијера који је хвалио приватне предузетнике, говорио како је приватни власник увек бољи и слагао се са економистима који су пледирали за наставак „структурних реформи”. Било је ту и пословичне умерености ДС-а, али не због неких идеолошких примедби на неолиберализам, него због „бриге за људе”.

Исту политику данас настављају и нове власти. Први потпредседник владе каже како је „неолиберални концепт најздравији”, али да се ипак „не може газити преко људи”, одговарајући на питање које евентуалне примедбе има на рад министра привреде Саше Радуловића, који је, дакле, оптужен за неолиберализам „без људског лица”.

О Радуловићу лоше мисли и бивши министар привреде – и многих других ствари – Млађан Динкић, који каже да је влада, по његовом мишљењу, „потпуно променила курс”. Али одатле не би требало закључити да је УРС (или Г17 плус) нека лева странка.

У ствари су и они класични неолиберали, који су се у кампањи залагали да се све приватизује и прода, „најбоље страним фирмама”. Ако овом списку додамо и СПС, који је део ове владе, долазимо до парадокса да се за највише левих потеза залагао управо министар Радуловић када је почео да инсистира на транспарентности и здравственом осигурању за све.

Неолиберални консензус у политичкој класи, који ето, наводно, квари само Ђиласов ДС, нешто је што не треба посебно доказивати и карактеристика је политике у читавом свету. Чак и они који изборе добијају на левим темама, после доласка на власт најчешће клизе у правцу прихватања тзв. структурних реформи.

Структурне реформе би такође могле бити и неке леве реформе овог система, али оне као да никоме не падају на памет. А данас би лева политика морала бити далеко од некадашњег српа и чекића. Савремена лева политика би, на пример, инсистирала на транспарентности система. Одлив јавног новца према приватним фирмама, који карактерише неолиберални систем, захтева, наравно, нетранспарентност.

На левој страни би било и залагање да предузећа која имају структурни монопол буду изузета из логике увећања профита као примарног економског циља. Лева политика би такође стварала окружење у коме консензус, а не субординација, одређује већи део друштвених и политичких одлука. Лева политика би инсистирала на условима за квалитетне и демократске медије. Уопште, сигурност, транспарентност, солидарност, консензус и јавно добро инхерентно су леви појмови и ако немамо леву политику, нећемо имати ни ове вредности.

Све ово није ништа ново. Данас би лева политика могла бити свака која се залаже за вредности које су на једнак начин корисне свима, као што су једнако свима корисни транспарентност, ефикасне јавне службе, што јефтиније задовољење основних потреба и демократски јавни медији. Наш проблем није само то што се свака лева политика, у додуше неформалној комуникацији, етикетира као политика „српа и чекића” него и то што артикулација леве политике скоро да не постоји. Скоро да нема човека који на питање шта је данас лево не би после неколико минута поменуо срп и чекић.