Почели разговори о унији са Црном Гором

„Од једног врло угледног црногорског политичара добили смо овај интересантни предлог за заједнички рад између Србије и Црне Горе. У њему, може бити, има тачака које за сада још не могу да заживе, али при томе свему предлог је интересантан и вредан пажње свих нас.” Овај уводник, објављен на првој страни „Политике” пре тачно сто година – 12. (по новом календару 25) новембра 1913 – наговештавао је да се у односима између Србије и Црне Горе тих дана нешто значајно дешавало.

И заиста, у позну јесен 1913. не само да је било завршено разграничење између Србије и Црне Горе, које после окончања балканских ратова није текло ни лако ни брзо (уговор о разграничењу потписан је 30. октобра), него су покренути и први разговори о стварању уније две државе. Што је још интересантније, иницијатива за њих није потекла из Србије, него из Црне Горе, и то од људи из окружења краља Николе Петровића. Шта је био мотив за њихово покретање?

– Црна Гора је у балканским ратовима имала значајне губитке, а главни циљ, освајање Скадра, није био остварен. С друге стране, Србија је на бојном пољу имала више успеха и знатно увећала своју територију. Зато се у Црној Гори осећало незадовољство, али и жеља за ближим односима и склапањем савеза са Србијом. Такве иницијативе јавиле су се још док је трајао Други балкански рат, а своју пуну афирмацију доживеле су после склапања Букурештанског мира, када су две државе коначно добиле заједничку границу – наглашава историчар Милош Јагодић, професор Историје српског народа у новом веку на Филозофском факултету у Београду.

Важно је напоменути, истиче наш саговорник, да то нису били разговори о уједињењу две државе, него о склапању уније, која би у будућности, постепено, довела до војног, дипломатског, економског, културног и верског уједињења српског народа. Обриси и основе те нове (потенцијалне) заједнице могли су се наслутити и из већ цитираног „Политикиног” чланка: „Србија и Црна Гора имају од сада заједнички да раде на великој згради уједињења српског народа. Све патриотске снаге српског народа прионуће на посао који није лак, али последњи догађаји показали су нам шта се све може уједињеном снагом постићи. Иако две посебне државе, са два носиоца суверене власти, Србија и Црна Гора имају да успостављају и у спољним и унутрашњим односима једну духовну заједницу, једну целину са истим националним потребама, са истим типом државне организације и односима према иностранству.”

Међутим, ове разговоре оптерећивале су неповољне међународне околности, пре свега противљење Аустроугарске, која је била спремна да покрене војну акцију уколико би до уједињења дошло. Због тога, али и бојазни да би стално инсистирање на уједињењу могло да се тумачи као вид притиска на Црну Гору, Србија овим разговорима приступа опрезно. Ипак, већ почетком 1914. разговори су интензивирани, и то уз посредовање руског дипломате Хартвига. Главни преговарач с црногорске стране био је Лазар Мијушковић, посланик Црне Горе у Београду, а са србијанске Никола Пашић. Коначно, 15. марта 1914. краљ Никола Петровић упутио је писмо краљу Петру Карађорђевићу, у коме позива на разговоре о уједињењу. У њему се, поред осталог, каже: „Дошло је време да се договоримо о независности држава и династија, али и о војној, дипломатској и финансијској унији.”

Шта је овај позив, на који је краљ Петар убрзо позитивно одговорио, значио?

– Тежило се унији две независне државе, којима би и даље владале две династије, али чији би резултат било стварање заједничке војне команде и спољне политике, као и увођење царинске, поштанске и финансијске уније и заједничке валуте. Посебна пажња посвећена је образовном, културном и верском јединству, као и јачању саобраћајних веза. Мада су обе стране овим договорима приступиле опрезно, важно је напоменути да је то ипак био пут ка постепеном уједињењу две државе, и то „еволутивним путем”, по немачком моделу. Међутим, ускоро је почео Први светски рат, који је прво довео до прекидања разговора, а потом читаву ствар убрзао и одвео у другачијем смеру – истиче професор Јагодић.

------------------------------------------------------------------------------

Пећка патријаршија

Колика је тада пажња посвећивана успостављању верског и духовног јединства српског народа, може се видети из „Политикиног” чланка о односима две државе, у којем се каже: „У вези са тим имала би се одмах обновити и српска патријаршија у Пећи. Патријаршија у Карловцима постала је безначајна. Пећка патријаршија била би од недогледивих последица по духовну заједницу ослобођене и неослобођене браће наше. То би била врховна управа цркве Србије и Црне Горе. Патријарха би бирали споразумно Србија и Црна Гора.”

-----------------------------------------------------------------------------

Кад се браћа свађају и мире...

Ових дана обележава се још један значајан јубилеј о којем постоје различита мишљења – 95 година од одржавања чувене Подгоричке скупштине, на којој је донета одлука о уједињењу Црне Горе са Србијом. С тим у вези, ваља се кратко осврнути на историјат србијанско-црногорских односа у том периоду.

Још у 19. веку, с отпочињањем коначне борбе за ослобођење од турске власти, односно са стварањем Србије и Црне Горе, почели су и разговори о уједињењу, наглашава наш саговорник. Тако је владика Петар II Петровић Његош, који је тој идеји био искрено привржен, волео да каже: „Кад се ујединимо, ја ћу у Пећ (седиште духовне власти), а књаз Александар (Карађорђевић) у Призрен (седиште световне власти). Први и једини уговор који је предвиђао уједињење (и то под династијом Обреновић) потписан је 1866, у време кнеза Михаила. Ипак, односи између Србије и Црне Горе у 19. и почетком 20. века били су далеко од идеалних, и то пре свега због династичких суревњивости и сукоба, па се тада говорило – један народ, а три династије.

– Тачно је да су због династичких сукоба и личних сујета односи између две државе често били веома затегнути. Ипак, увек када су национални интереси били угрожени – 1876, 1896, 1908, 1912. године... разлике су остављане по страни и долазило је до сарадње и заједничких акција. То говори да је, упркос свему, код народа, али и носилаца власти у Србији и Црној Гори, тада постојала свест о заједничком пореклу и потреби националног јединства српског народа – наглашава Милош Јагодић.