Сарајево после Ћеле

Од нашег сталног дописника
Сарајево, 29. јуна – Убиство Рамиза Делалића Ћеле, познатог по оптужби за убиство српског свата Николе Гардовића на Башчаршији 1. марта 1992. године, мало је кога у Сарајеву изненадило. Наиме, ретко је који обрачун криминалних крупа у Сарајеву током протеклих десетак година прошао а да се он на неки начин није доводио с тим у везу. Било да се радило о подметањем експлозива, испод возила или у објекте, било о потезању ножа или пиштоља – при чему је неколико особа из криминалног миљеа и убијено.

На једној страни су углавном биле "домаће" криминалне групе које су предводили момци пореклом из Санџака, лоцирани у центру града, а на другој Албанци са Косова који су запосели Илиџу. Полиција није успела да расветли ниједно убиство које се до сада десило, па овде нико не очекује да ће се открити и ко је сачекао Ћелу испред изнајмљеног стана у центру града и у њега, како је потврђено, сасуо шест метака.

Федерална и кантонална полиција најавиле су интензивну истрагу, због чега ће бити формиран оперативни тим чији је задатак да дође до убице или налогодаваца убиства. Полиција тврди да је убиство извршено крајње професионално, да су у томе учествовала најмање две особе, да се, како тврде прве комшије, одмах после рафалне паљбе са лица места удаљило једно возило затамњеног стакла.

Девет сати пре него што је убијен, Ћело је приведен у Општински суд Сарајево да би дао изјаву због недозвољеног ношења оружја. "Морам имати пиштољ јер сам ратни командант, а суди ми се због убиства Николе Гардовића", рекао је он. Преносећи његову изјаву, "Дневни аваз" пише како је рекао: "У Сарајеву има пуно Срба и бојим се да ће ме убити." Полиција процењује да је убица ипак из сарајевских кругова криминалних група, што наводи на закључак да треба очекивати и нове обрачуне. Ово тим пре зато што је већ дуже време био у сукобу са вођама албанске криминалне групе – Кељменди и Гаши.

Дан пре убиства рекао је једној својој пријатељици да мало излази јер је "ситуација у граду напета", а последњи разговор имао је са својим пријатељем Мухамедом Ушановићем Војводом, коме је недавно препустио вођење кафића "Киборг" у Штросмајеровој улици.

И док је полиција запосела место убиства, његови познаници, пријатељи и следбеници окупили су се око његове куће на Грбавици, испред које је пре неколико месеци подметнут експлозив, тако да је од тада живео у изнајмљеном стану. Нико од присутних није био расположен за изјаве, а убеђени су да следе нови обрачуни. Иначе, Ћело се увек кретао у пратњи неколико поузданих момака, али њих у време убиства није било у његовом окружењу.

Ћело је пре рата био познат полицији, али се "доказао" тек убиством српског свата, тако да му је и Алија Изетбеговић, како је Делалић посведочио током сведочења на суђењу Сеферу Халиловићу у Хагу, обећао, ако буде због тога оптужен, "поштено суђење" – што је значило ослобађање одговорности – да би после тога постао један од Изетбеговићевих поузданих команданата, због чега га је, поред осталог, и наградио пиштољем са посветом.

Био је и поуздан сарадник тајне полиције, а током читавог послератног периода учесник већине обрачуна криминалних група, повремено привођен и накратко притваран. Физички је нападао и полицију ако би му се нашла на путу, а затим бежао у Турску, да би се крајем 2004. појавио у Сарајеву када је против њега подигнута оптужба због убиства Николе Гардовића. Нагађало се да је постигао споразум са правосудним органима и полицијом, тако да је мало ко веровао да ће једнога дана због тога бити и осуђен. Судско веће у предмету убиства српског свата сада може одахнути, јер Ћелу нису ни смели прогласити кривим, процене су оних који знају однос актуелне бошњачке власти према "ратним херојима", а посебно према Делалићу. Био је један од миљеника Алије Изетбеговића, који је убиством Гардовића и уклањањем српске заставе са Башчаршије дао до знања Србима да Сарајево није њихов град.