Спорт у канџама политичара

Избора за новог председника Атлетског савеза Србије јуче су пропали. Светозар Крстић је добио 62 гласа, Велимир Илић 61, а један гласачки листић био је неважећи. Председнику Атлетског савеза Србије Милану Спасојевићу, који је одлучио да се повуче пре истека мандата, остало је констатује да ни један кандидат није добио неопходну просту већину присутних делегата Скупштине, а она је 33 гласа, пошто је седници присуствовало 64 од укупно 75 представника атлетских организација Србије.

Ни Крстић ни Илић неће се тако бар за сада наћи у групи функционера, којима се често замера да " не разумеју довољно спорт"а који, опет ,седе на најодговорнијим местима у српском спорту и за њега представљају "једини спас".

Председник СПС-а Ивица Дачић, својевремено председник Кошаркашког клуба Партизан, однедавно је на највишој функцији у Рукометном клубу Партизан, министар за економију Млађан Динкић (Г 17 плус) налази се на месту председника Скијашког савеза Београда, министар за привреду и приватизацију у Ђинђићевом мандату Александар Влаховић (ДС) председник је скупштине Спортског друштва Црвена звезда, Велибор Совровић (ДС) председник је Ватерполо савеза Србије и члан Управног одбора Фудбалског клуба Црвена звезда чији је потпредседник Милан Томић (ДСС), директор Дирекције за имовину Србије.

У кошаркашким форумима и управама клубова већином су чланови Демократске странке и Демократске странке Србије. Председник Црвене звезде је Мирко Петровић (ДСС), а потпредседник Партизана Андрија Младеновић (ДСС). Председник Звездине скупштине је Живорад Анђелковић (ДС). Некадашњи функционер СПС-а и председник Кошаркашког савеза Југославије Небојша Човић је последњих година познат као творац кошаркашког "чуда" у Железнику. Он и доскорашњи председник КС Србије и Црне Горе Горан Кнежевић (ДС) важили су за фаворите на недавним кошаркашким изборима. Последња два министра спорта су из редова политичара, а не спортиста.

Неки политичари су се повремено појављивали на "спортској сцени" –министар Расим Љајић, доскора члан Надзорног одбора ФК Партизан.

Одбојка је задржала завидни ниво "аутономије". У њој су већ дуже од деценије на најодговорнијим функцијама личности из спорта, а најистакнутији међу њима је Александар Боричић.

------------------------------------------

Као и на свим другим "стратешки важним" местима у друштву, и у спорту су фотеље одавно достигле астрономску цену, па им је суђено да се "климају" онако како дувају политички ветрови. Спорт (игра) је одувек био популарно "оружје" власти, као рецимо у Старом Риму (чувени слоган "Хлеба и игара"), када се безмало 250.000 људи на једном месту препуштало призорима чији је циљ био да суморну стварност потисну у други план.

Често помињана теза да је "све измишљено", да се "све понавља" само на неки нови начин, видљива је и у данашњем спорту који многи с правом називају "модерним гладијаторством". Победа по сваку цену, игра на живот и смрт, доказивање моћи, неретко и политичке...

Примери из далеке прошлости сведоче о чврстој вези спорта и политике. Рецимо, Александар Македонски је 324. године пре нове ере, на 114. олимпијским играма, објавио помиловање за све политичке прогнанике. Римски диктатор Корнелије Сула је 80. године п.н.е. хтео да се 175. олимпијске игре одрже у Риму уместо у Олимпији. Нерон је 65. године одлучио да се Олимпијске игре одржавају на сваке две године, а већ 67. године, на 211. играма, наредио је да буде проглашен за победника у свим дисциплинама. За разлику од њега, римски цар Теодосије Први није марио за "олимпијски дух": 393. године забранио је Игре зато што су биле паганске.

У средњем веку игра (спорт) је била спутавана јер је "одвлачила мисли од Бога" и тек у доба просветитељства добиле је "право гласа". Почетком 20. века спорт се све више схватао као значајно поље за личну афирмацију. Енглески краљ Ђорђе Пети је 1914. предао пехар победнику фудбалског Купа Енглеске и од тада је пракса да неко из краљевске породице уручује пехар најбољем. Иста традиција је уведена и на најчувенијем тениском турниру у Вимблдону.

Краљ Александар је додељивао пехаре подсавезним репрезентацијама (Загреба, Београда...) а био је и врховни покровитељ Ногометног савеза Југославије и Југословенског олимпијског комитета. Недуго затим председник Владе Милан Стојадиновић је постао почасни председник БСК-а.

После Другог светског рата генерали су преузели Партизан (Пеко Дапчевић, Светозар Вукмановић Темпо...), а Црвену звезду српски политичари (Слободан Пенезић Крцун, Никола Бугарчић, Дража Марковић...). У загребачки Динамо дошли су хрватски политичари. Уопште, у свим републикама је управљање спортом било препуштено политичарима. Маршал Тито је додељивао пехаре победницима националног купа у фудбалу, коњичком спорту и шаху.

На измаку другог миленијума спрега политике и спорта постала је још очигледнија и неизбежнија. Уочљива је и једна битна разлика, поготово у нашем спорту: док су непосредно после рата политичари долазили на спортске функције да би дали нешто спорту, данас се у спорт углавном улази да би се од њега нешто узело. Додуше, у оно време није ни имало шта да се узме из спорта, а многе политичке личности су биле веће од клубова па их зато нису доживљавали као полигон за личну промоцију.

Један од најупечатљивијих примера о томе колико спорт може да допринесе популарности једног политичара, јесте дугогодишња "љубав" фудбалског клуба Милан и најбогатијег Италијана према "Форбсу" Силвија Берлусконија који је на крилима "најважније споредне ствари на свету" постао 78. италијански премијер. Руку на срце, ни Милано, актуелни европски првак, не би био то што јесте да није било Берлусконија који га је преузео док је био испод просека (1986). С њим је освојио пет од својих седам титула првака Европе.

За разлику од Берлусконија, 51. најбогатијег човека на свету, бивши губернатор Чукотке Роман Абрамович (16. на листи светских богаташа) куповином лондонског Челзија одмах је кренуо у "глобалну афирмацију". Познато је да је Абрамович "приволео" једног од најцењенијих фудбалских тренера на свету Гуса Хидинка да преузме репрезентацију Русије.

Код нас је после петооктобарских промена најављен заокрет и на спортском плану, уз слоган "спорт спортистима". Очекивало се да то буде и раскид с Милошевићевом политиком "честитки, пријема и саопштења", што се није догодило, мада је и спорт показао своје озбиљне недостатке признајући да није способан да се стара о себи без помоћи политичара. Нико не може да оспори да је спорт добио знатно бољи статус него пре.

--------------------------------------------------------------------------

Кошарка политичарима

Неколико "мускетара" који су подигли на ноге југословенску кошарку и учинили је "најбољим државним производом" сковали су у првим послератним годинама слоган за одбрану од претераног уплива политике: "кошарка кошаркашима"! Може се рећи да је то гесло изникло из става Небојше Поповића који не само да није кокетирао с политичарима већ им се често и супротстављао, што је у оно време било опасно...

У моје доба било је политичара који су такорећи по дужности дошли у кошарку, али су је брзо заволели – каже Срђа Калембер, члан прве генерације репрезентације Југославије. – Такав је био први председник КСЈ пуковник Данило Кнежевић, тадашњи командант града, који је на тој кошаркашкој функцији остао деценију и по, а довео га је Поповић. И у Звезди смо имали политичаре на месту председника, који су много помогли, као рецимо Данило Опсеница, који је био задужен за станове на нивоу града или Србије, и Јаша Давичо, професор Универзитета и директор "Економске политике". Захваљујући Поповићу, Звезда је имала велику аутономију. Касније је на челу савеза био и Милојко Друловић звани Чича, члан Централног комитета Југославије.

И дугогодишњи генерални секретар Фибе Борислав Станковић је дуго с поносом истицао крилатицу "кошарка кошаркашима", али је после много година и сам прихватио нове околности, па је тако недавно председника Бориса Тадића и премијера Војислава Коштуницу замолио да помогну српској кошарци која је у највећој кризи откад постоји.

Број политичара у нашој кошарци расте последњих година. На издисају СФРЈ председник КСЈ је био Васил Тупурковски, а на тој функцији је као функционер СПС-а био и Небојша Човић, својевремено члан Звездине управе (док је њен председник био истакнути функционер СПС-а Душан Матковић), последњих година први човек "најбоље фабрике кошаркаша на Балкану" – ФМП из Железника. Садашњи председник Рукометног клуба Партизан Ивица Дачић (СПС) је био председник КК Партизан, као и Бориша Вуковић, истакнути члан ЈУЛ-а и бивши савезни министар за трговину, док је у Звезди ведрио и облачио Војислав Стојаковић, тадашњи директор Јавне управе прихода Србије. Милутин Мркоњић (СПС), потпредседник Скупштине Србије, крајем деведесетих је покушао да врати стару славу Радничком.

Тренутно се у два наша највећа клуба питају познате личности из демократских странака. Поптрепдседник Партизана је Андрија Младеновић (ДСС), док су у Звездином врху углавном кадрови ДС-а: Живорад Анђелковић, Велибор Совровић, Горан Весић. Ипак, председник "црвено-белих" је члан ДСС-а: Мирко Петровић.
Александар Милетић

-------------------------------------------------------------------------

Звезда и Партизан магнет за функционере

Два наша најпопуларнија фудбалска клуба, Црвена звезда и Партизан одувек су били изузетно привлачни за политичаре. У годинама после Другог светског рата, у Партизану су главне улоге добијали генерали ЈНА,  па су "црно-бели" етикетирани као војни клуб.

Звезда је више била "народна", мада су у њој велики утицај имали водећи полицијски функционери, од којих је најдубљи траг оставио Слободан Пенезић Крцун.Партизаном су до средине осамдесетих година прошлог века владали војни генерали, попут Николе Лекића, Светозара Вукмановића Темпа, а садашњи почасни председник клуба Драган Паповић је био шеф обезбеђења југословенског маршала Јосипа Броза Тита.

Некадашњи први човек комунистичке Србије Драгослав Дража Марковић био је председник Скупштине фудбалског клуба Црвена звезда од 8. марта 1954. до 13. септембра 1955. У"златном периоду" 1991, када је прво освојен Куп европских шампиона у Барију, а потом и Интерконтинентални куп у Токију, председник Скупштине клуба је био члан СПС-а Светозар Мијаиловић.

И после демократских промена у Србији, Звезда и Партизан су остали у зони интересовања политичара владајућих структура. Недавно је за потпредседника Црвене звезде изабран др Милан Томић, директор Дирекције за имовину Србије и члан Демократске странке Србије, а председник Спортског друштва скоро годину дана је високи функционер ДС Александар Влаховић.
Л. Делић